Pero
Narodni poslanik
Narodni poslanik je prva komedija Branislava Nušića, koju je napisao 1883. godine, kada je imao 19 godina. Zbog teme koju u njoj obrađuje, veoma brzo je naišao na sukob i neodobravanje vladajućih političara. Kralj Aleksandar Obrenović je smatrao da je ona "ruganje borcima za parlamentarizam". Pretpostavlja se da je zato ova komedija, čekala na izvođenje u pozorištu više od 10 godina, a pre nego što je postavljena na pozorišnu scenu tadašnje Srbije, pretrpela je određene izmene.
Švabica
Pripovetku Švabica Laza Lazarević je najverovatnije napisao još 1876. godine, ali je nije objavio zbog autobiografskih crta. U pripoveci opisuje tok svoje velike ljubavi kroz 13 pisama. Pred kraj života, 1888. godine prerađuje prvo, drugo, jedanaesto i dvanaesto pismo; dalje nije stigao. Iako nedorađena, Švabica je dovršena pripovetka, a njen rukopis je sređen i štampan posle njegove smrti. Savremenici Laze Lazarevića su ovu pripovetku označili kao "prvi gradski ljubavni roman".
Fransoaz Sagan - O velikodušnosti
Velikodušnost je nestala iz naših navika, na žalost. Sve manje i manje ima ljudi koji su spremni da nešto urade "zabadava", da učine bilo šta, od čega neće imati koristi, neko čisto delo - jedno od onih koja, međutim, imaju ogromnu moć. Francuska prolazi kroz razdoblje lujfilipinske vulgarnosti: sve može da se kupi novcem. Nema više moralne otmenosti. U krugovima u koje ponekad zalazim postoje samo tri teme razgovora: najpre privatni život (ko s kim spava), svetska politika kroz prizmu sitnih interesa (poslednji govor Predsednika oslabiće naše poslove) i hvastanje (nedavno izvrgnuh ruglu gospodina Togitogovića). Ukratko, sve sama prostota. Ali to nije moja sredina. Nije to tradicionalna buržoazija: nikad nisam čula svoje roditelje da bi o tome razgovarali.
Volfgang Borhert - Vrane
Čeče na kamenohladnim ogradama mostova i na studenotvrdim metalnim rešetkama duž ljubičastosmrdljivih kanala. Čeče na utabanim i izlokanim podrumskim stepenicama. Na ivicama pločnika pokraj stanijolske hartije i jesenjeg lišća i na grešnim klupama u parkovima. Čeče naslonjene, nagnute na kućne zidove bez vrata, i na pristanišnim nasipima i zidovima kejova koji čeznu za daljinom.
Anri Bejl Stendal - O zanesenosti
Neki vrlo nežni duhovi jako su skloni radoznalosti i predubeđenjima; to se naročito zapaža kod duša u kojima se ugasila sveta vatra, izvor strasti, što je jedan od najkobnijih znakova. Ushićenje postoji i kod učenika koji stupaju u društvo. Na početku i na kraju života čovek je suviše mnogo ili suviše malo osetljiv i ne izlaže se tako jednostavno tome da oseti pravo dejstvo stvari, da iskusi istinito osećanje koje one treba da pruže. Te suviše vatrene ili preterano vatrene duše, već unapred zaljubljene, ako se može tako reći, bacaju se na predmet ljubavi umesto da ga čekaju.
Ljudi govore
Ljudi govore, poslednja objavljena knjiga za života Rastka Petrovića ima centralno mesto u njegovom književnom opusu, a u književnoj istoriji i kritici smatra se njegovim najsavršenijim ostvarenjem. Ova knjiga je nastala za vreme putovanja kada je pisac usredsredio svoju pažnju na ono što ljudi govore. Napisana je kao impresija o životu ljudi, koji žive na ograničenom i skučenom prostoru jednog ostrva.
Bil Brajson - O Vilijamu Šekspiru
Često se govori o Šekspirovom širokom obrazovanju - kako je bio učeniji od pravnika, doktora, državnika i drugih obrazovanih ljudi toga doba. Čak je i nagovešteno - kako izgleda, sasvim ozbiljno - da dva stiha iz Hamleta ("Sumnjaj u kretanje sunca/ Sumnjaj da li zvezda sja") nagoveštavaju kako je on poznavao kretanje nebeskih tela bolje od svakog astronoma. Uz dovoljno žara i selektivnog tumačenja, moguće je kod Šekspira naći nebrojeno mnogo različitih talenata. Nešto trezvenija procena, zapravo, pokazuje da je on ipak bio samo običan čovek.
Bašta sljezove boje
Bašta sljezove boje, zbirka kratkih priča nastala pri kraju umetničkog stvaralaštva Branka Ćopića, objavljena je 1970. godine. Ova grupna forma niza kratkih priča ima svoj simboličan zajednički okvir, a to je cvet sleza. Ona predstavlja i specifičnu vrstu biografije Branka Ćopića, koju je posvetio svom drugu iz detinjstva i prijatelju iz rata, piscu Ziji Dizdareviću.
Miroslav Antić - Niz raskršća koja se razilaze
Opraštamo se,
opraštamo se i strašno dugim nogama
odlazimo u svet.
Volfgang Borhert - Novi grad
A sada smo u gradovima. Ružni, pohlepni, izgubljeni. Prozori za nas su retki, čudni i retki. Ali ipak postoje, uveče u mraku, sa santoplim ženama, jedinstvene nebeske krpe za nas, oh tako retko. Mi smo na putu ka negrađenom novom gradu, u kome su naši svi prozori, i sve žene, i sve i sve i sve: Mi smo na putu ka našem gradu, ka našem novom gradu, i naša srca noću pište kao lokomotive od požude i nostalgije - kao lokomotive. I sve lokomotive putuju u pravcu novoga grada.
Pero