Artnit

Pero

Krajnje je neophodno da se zaustavim baš u ovom trenutku i razmislim o situaciji. Kuda to otiče voda sa izvora? Kako izgleda istina? - Ne kako je stvarno bilo, to je nezanimljivo. Nego samo ovo: kako se istina prikazuje ili - kako se pomeraju i oblikuju, deformišu misli glavnih aktera, njihova osećanja, podložnost strahovima, i tako dalje, sve do beskraja. Moram da se zaustavim i budem pažljiv: Nanosiš mi smrtni udarac. Nanosim ti smrtni udarac.

Učenici su se nasmejali, a Baba je sijao od zadovoljstva.

“Ali, Baba, da li čovek mora da postane monah i odrekne se sveta? Zar nema pomoći svetovnoj osobi?“ upita ga Vivek.

Nedelja, 17 Mart 2024 17:15

Vladimir Nabokov - I to je slava

- I to je slava - izgovorio je tako promuklim glasom, da su se u zadnjim redovima začuli uzvici:

- Glasnije, glasnije!

Dok iznosim činjenice koje su se davno odigrale, više se ne plašim proleća. Dogodilo se bolno razbristravanje, objašnjenja koja su ugušila tihi bunt. Sada očekujem proleće s onom muževnom nostalgijom koju podaruju prebrođene krize, s tihom i umerenom tugom koja se prosejava u samoći. Sada znam da ono što me je nekad uznemiravalo nije bilo proleće, već nešto drugo. Nisam se ja uplašio tih bujica koje su se razlile u krvi i potrošile se, iznurujući me, već ona nova duša koja se dala predvideti.

Jadran (3 sata izjutra)

Dodijava mi pjesma mornara na užetima.

O, kad bi znala, kad bi znala, zemljo prekomjerno stara i tako mlada, gorak i sladak okus, okus slasti što ga ima tako kratak život čovjekov!

"Kako je čovek mali", rekao je Poli. "Uličice, dvorišta, krovovi sa dimnjacima odavde izgledaju kao more zvezda, a kada je čovek tamo, u srcu svega, to i ne primećuje."

Pjereto se udaljio nekoliko koraka. Pišao je u žbun i doviknuo: "Vi se samo šalite s nama."

A sada, dečko moj, hoću da ti kažem ono što sam oduvek govorila, a to je da sve tvoje sposobnosti potiču od te porodične grane. Sasvim je sigurno da je Bil Pentland bio čovek koji bi daleko doterao samo da se školovao. Naravno, nije on imao knjiškog znanja, ali pričali su, znaš, kako je bio u stanju da raspravlja i da svoje mišljenje o bilo kom pitanju; isto onako pametan i snažan, zapamti, sve do neposredno pred samu smrt, a onda je jednog dana poslao poruku Samu da dođe i vidi ga, i tada rekao:

Dve stvari su sigurne: 1) ljude više ne zanima šta se dešava drugim ljudima; i 2) sve postaje svejedno. Eto šta se dogodilo, a ipak se ništa neće promeniti za Stjuarta i mene. Stvarno promeniti, mislim. Ostarićemo, oboje, to se već vidi na našim licima, u ogledalu, na primer, onih jutara kada oboje koristimo kupatilo u isto vreme. Promeniće se neke stvari oko nas, postaće lakše ili teže, ovakve ili onakve, ali ništa i nikada neće biti istinski drugačije. Verujem u to.

- Neprestance je teturala od stolice do postelje, i od postelje do umivaonika - pripovijedaše Sternberger - pa sam se bojao da ne padne i ne ostane na mjestu mrtva. Nije mogla prestati govoriti, i nije mogla prestati pušiti, i nije mogla prestati hodati gore-dolje. Ali to nije bilo zato što je bila na samrti. Ona je prezirala smrt. Ona ne bi ni za kim plakala, ne bi plakala ni za samom sobom. Nije plakala ni za Saccom i Vanzettijem.

“Ništa neću učiniti; zauvijek sam sebi zabranio svako političko djelovanje.“ Poput nekog hirovitog boga, odbijao sam da na svijet istresem breme svoje mračne volje. Baviti se politikom značilo je svoditi ljude na njihovu dodirljivu vanjštinu, postupati s njima kao sa slijepim masama, da bih jedino sebi obezbijedio povlasticu da postojim kao živa misao; ali, sama ta misao, da bi prodrla u mlitava tijela, da bi ih pokrenula, trebalo je da postane mehanička, mračna sila u kojoj više nisam prepoznavao sebe.

Strana 1 od 160
Vi ste ovde: Home Pero