Pero
Tomas Man - Zar je moguće da on nije znao, da nije promislio koliko mu srce za ovo sve prianja?
Vozio se poznatim putem po laguni, kraj Svetoga Marka, uz Veliki kanal. Sedeo je na okrugloj klupi na kljunu, naslonio se rukom o ogradu, a šakom je zaklonio oči. Za njim su ostajali javni vrtovi, Pjaceta se još jednom otvorila sa kneževskom ljupkošću, i nestala. Došao je veliki niz palata, a posle skretanja vodenoga puta pojavio se divno zategnuti mramorni luk Rijalta. Putnik je gledao, i srce mu se cepalo, atmosferu grada, taj lako natruli miris mora i močvare koji je toliko hitao da izbegne - sada ga je udisao duboko i nežno bolno.
Žak Prever - Poljubi me
To je bilo u jednoj četvrti
Svetlosti
U kojoj je uvek mrak i uvek svetlost
I zimi i leti tamo je uvek zima
Stajala je na stepeništu
On kraj nje a ona kraj njega
Češirska mačka
Češirska mačka je jedan od popularnijih likova iz romana Alisa u zemlji čuda Luisa Kerola, objavljenog 1865. godine. Ovaj čudan, mistikom obavijen i spoznajom obilat lik koji ima sposobnost nevidljivosti i iznenadnog pojavljivanja, čuven je po svom širokom osmehu iz koga se može zaključiti da dobro zna odgovore na sva svoja čudna pitanja ili da se pomirio sa činjenicom da odgovora nema. On je očigledni simbol intelektualnog odvajanja, a sa fiksiranim osmehom nalik je na zabavljenog posmatrača.
Kad bi drveće hodalo
Kad bi drveće hodalo je jedna od najpoznatijih pesama Grigora Viteza. Objavljena je kao prva pesma u istoimenoj zbirci za decu 1959. godine. U njoj je jednostavnim stilom i jednostavnim jezikom opisana personifikacija motiva iz prirode. Na maštovit način kroz medolične stihove prikazuje se šta bi se dogodilo kada bi drveće moglo hodati, šetati i menjati mesta.
Grigor Vitez - Kad bi drveće hodalo
Kad bi drveće hodalo,
Šume bi se razilazile na sve strane.
Drveće bi hodalo,
A mahale njihove grane.
Aleksandar Sergejevič Puškin - Poziv
O, ako zbilja, dok je mrak
Kad san utiša duše žive,
I s neba padne sjajni zrak
Na neme grobne ploče sive.
Anri Barbis - Nisu to vojnici: ljudi su to
Gotovi smo. Ljudi staju u redove, stalno nemi, sa ćebadima oko ramena, sa kaišem šlema ispod brade, naslonjeni o puške. Posmatram njihova lica zgrčena, bleda, kao produbljena.
Nisu to vojnici: ljudi su to. Nisu pustolovi, ratnici, rođeni za ljudske klanice - kao kasapi ili kao marva. Ispod njihovih uniformi vide se seljaci i radnici. To su civili istrgnuti iz života. Spremni su. Čekaju znak smrti i ubijanja; ali, posmatrajući njihova lica kroz redove bajoneta, vidi se da su to prosto ljudi.
Federiko Garsija Lorka - Konjikova pjesma
Cordoba.
Daleka i sama.
Kobila crna, velika luna,
masline u bisagama.
Ako i znam pute, nikad
neću stići u Cordobu.
Horhe Luis Borhes - Leopard
Hroničar Abasida saopštava da im je čovek iz pustinje (čiji je glas bio neobično milozvučan ili im se tako učinilo zato što je odudarao od okrutnosti njegove maske) rekao da oni iščekuju znak meseca pokore, ali da on propoveda bolji znak: znak doživotne pokore i sramne smrti. Rekao im je da je on Hakim, Osmanov sin i da je 146. godine od Iseljenja jedan čovek provalio u njegovu kuću, i nakon što se očistio i pomolio, mačem mu odsekao glavu i odneo je na nebo.
Tin Ujević - Notturno
Noćas se moje čelo žari
noćas se moje vjeđe pote,
a moje misli san ozari
umrijet ću noćas od ljepote.
Pero