Artnit

Pero

Nedelja, 24 Juni 2018 10:57

Jovan Jovanović Zmaj - Pačija škola

Jeste l čuli, kumo,
verujte, bez šale,
otvara se škola
za pačiće male.

Kad je posuđe sklonjeno, sudopera ispražnjena, pod počišćen, njen dan je naglo zamro. Sada ništa nije ostalo čime bi se bavila. Toliko je toga šila i krpila za četrnaest godina pod tim žućkastim svetlom, da su joj se oči mahnito opirale kad god pokuša; odmah bi krenula glavobolja, i morala bi da odustane dok ne svane dan.

"Volite li Bramsa?" Takva pitanja su joj postavljali mladići kad je imala sedamnaest godina. Besumnje su ih postavljali i kasnije, ali ne saslušavši odgovor. U ovoj sredini, u ovom periodu života, ko koga uopšte sluša! Uostalom, da li voli Bramsa?

U pogledu mog pokušaja ženidbe mogao si mi odgovoriti na neka pitanja. To si i učinio: Ti nisi mogao imati mnogo poštovanja prema mojoj odluci kada sam dva puta raskidao veridbu sa F. i dva puta se ponovo mirio, kada sam Tebe i majku dva puta uzaludno odvlačio u Berlin zbog veridbe i tako dalje. Sve je to tačno, ali kako je došlo do toga?

- Slučaj... Slučaj! - odazva se Gravelot, pošto je malo razmislio o riječima firmopisca. - Slučajeva ima vrlo mnogo. Čovjek se slučajno upoznaje, slučajno donosi odluke, slučajno nalazi ili gubi. Svaki dan je bogat slučajevima. Oni ne mijenjaju osnovni pravac našeg života. Ali dovoljno je da se desi takav slučaj koji dirne osnovno u čovjeku - bio to instinkt ili svjesni princip - pa da dođe do značajnih promjena u životu ili da ostane duboki trag, koji će se neminovno ispoljiti u budućnosti.

Ponedeljak, 04 Juni 2018 10:36

Dva jarca

Basna antičkog grčkog pisca Ezopa Dva jarca je veoma kratka. Kroz priču o dva jarca koja su se srela na brvnu izneta je moralna pouka da je bolje popustiti nego da dođe do nesreće zbog tvrdoglavosti.

Još je držala mačka u naručju.

- Jadni moj slinavko - reče češkajući ga po glavi - jadni moj bezimeni slinavko! Malo jest nezgodno što nema imena. Ali ja nemam prava da mu nadjenem ime - morat će pričekati dok ne bude nekom stvarno pripadao. Nas smo se dvoje samo našli jednog dana kraj rijeke, ali mi ne pripadamo jedno drugome, on je potpuno samostalan, kao i ja. Ne želim ništa posjedovati dok ne nađem mjesto gdje ćemo ja i sve moje pripadati jedno drugome. Nisam još sasvim načisto gdje će biti to mjesto. Ali znam kako izgleda.

Rekli su mi da je ljubav dostojna podsmeha. Rekli su mi: ništa lakše. I objasnili mi mehanizam mog srca. On je očigledan. Rekli su mi da ne verujem u čudo: ako se stolovi okreću, znači da ih neko gura nogom. Najzad, pokazali su mi čoveka koji se zaljubljuje po komandi - zaista zaljubljuje, čak se i sam zavarava. Šta biste hteli bolje, zaljubljeni, otkad je sveta i veka zna se šta znači biti zaljubljen.

Vaj! Tih lepih večeri nema više. Došao je dan kad sam vas morao ostaviti, tebe i polja Provanse. Sećaš li se, lepi moj sne, rekli smo jedno drugom zbogom, jedne jesenje večeri, na obali rečice. Obezlistana drveta činila su horizonte širima i sumornijima: polje se u taj pozni čas, pokriveno suvim lišćem, prostiralo crno, sa velikim i žutim mrljama kao kakav ogroman suknen zastirač. Na nebu su iščezavali poslednji zraci, a sa istoka se pela noć preteći maglom, mračna noć koja je imala da dođe iza nepoznate zore.

Osi neće nikada zaboraviti svoj prvi pogled na more. Iznenada, ogromno parče dubokog indiga uskoči mu u pogled; činilo se kao da se iznenada podiglo iz zemlje, onda ponovo palo. Ljudi su požurili na bočne strane. - More, more! - vikali su. - Pogledaj more! - Kamion se okrenuo, i široko prostranstvo plavetnila se brzo smanjilo na dugačku prugu, pre nego što ga je vegetacija progutala. Osi oseti da mu srce udara, da teško diše, i da su mu dlanovi vlažni.

Vi ste ovde: Home Pero