Artnit

Pero

Još je držala mačka u naručju.

- Jadni moj slinavko - reče češkajući ga po glavi - jadni moj bezimeni slinavko! Malo jest nezgodno što nema imena. Ali ja nemam prava da mu nadjenem ime - morat će pričekati dok ne bude nekom stvarno pripadao. Nas smo se dvoje samo našli jednog dana kraj rijeke, ali mi ne pripadamo jedno drugome, on je potpuno samostalan, kao i ja. Ne želim ništa posjedovati dok ne nađem mjesto gdje ćemo ja i sve moje pripadati jedno drugome. Nisam još sasvim načisto gdje će biti to mjesto. Ali znam kako izgleda.

Rekli su mi da je ljubav dostojna podsmeha. Rekli su mi: ništa lakše. I objasnili mi mehanizam mog srca. On je očigledan. Rekli su mi da ne verujem u čudo: ako se stolovi okreću, znači da ih neko gura nogom. Najzad, pokazali su mi čoveka koji se zaljubljuje po komandi - zaista zaljubljuje, čak se i sam zavarava. Šta biste hteli bolje, zaljubljeni, otkad je sveta i veka zna se šta znači biti zaljubljen.

Vaj! Tih lepih večeri nema više. Došao je dan kad sam vas morao ostaviti, tebe i polja Provanse. Sećaš li se, lepi moj sne, rekli smo jedno drugom zbogom, jedne jesenje večeri, na obali rečice. Obezlistana drveta činila su horizonte širima i sumornijima: polje se u taj pozni čas, pokriveno suvim lišćem, prostiralo crno, sa velikim i žutim mrljama kao kakav ogroman suknen zastirač. Na nebu su iščezavali poslednji zraci, a sa istoka se pela noć preteći maglom, mračna noć koja je imala da dođe iza nepoznate zore.

Osi neće nikada zaboraviti svoj prvi pogled na more. Iznenada, ogromno parče dubokog indiga uskoči mu u pogled; činilo se kao da se iznenada podiglo iz zemlje, onda ponovo palo. Ljudi su požurili na bočne strane. - More, more! - vikali su. - Pogledaj more! - Kamion se okrenuo, i široko prostranstvo plavetnila se brzo smanjilo na dugačku prugu, pre nego što ga je vegetacija progutala. Osi oseti da mu srce udara, da teško diše, i da su mu dlanovi vlažni.

Četvrtak, 10 Maj 2018 11:02

Andre Moroa - Šta ima vrednost?

- A šta za vas ima vrednost?

- Šta ima vrednost?

Gijom Fontan zamahnu štapom put oblaka:

Dimitrije Obradović, kasnije Dositej, je srpski filozof, prosvetitelj, reformator i najveći srpski književnik XVIII veka. Život je posvetio putovanjima i učenju, putovao je preko 40 godina peške, na konju, u kočijama i lađama i upoznavao se sa novim socijalnim, političkim i pedagoškim idejama.

Tu i tamo raslo je neobično drveće, kao čudnovate vizije snova, u bujnom moru trave, i njihova vita stabla nisu rasla pravo, već koso, prema sunčanim zracima, koji su u podne zavirivali u sredinu doline. Kora im je bila naizmenično išarana jasnim sjajem slonove kosti i srebra, i od nje su mekši bili samo obrazi Eleonorini; kad široko blistavo zeleno lišće ne bi uzdrhtalo lagano kada ga povetarac pokrene, mislio bi čovek za ta stabla da su džinovske zmije iz Sirije, koje odaju čast suncu, svom gospodaru.

Ponedeljak, 30 April 2018 10:41

Lepota

Šarl Bodler se svojoj zbirci pesama Cveće zla (Les Fleurs du mal), objavljenoj 1857. godine u pesmama Himna lepote, Lepota, Maska slika idealnu lepotu kao hladnu i više sličnu statuama nego živoj ženi. Pesma Lepota predstavlja bolno istraživanje duše žene koja traži stvarnost lepote i istovremeno slika izuzetnu istinu o ljudskom ponašanju.

- Oprostite kralju - reče uviđavno glasnik. Oprosti što ću ti postaviti još jedno pitanje pre nego što napustim tvoju čudnu zemlju.

- Pitaj samo. - reče strpljivo kralj.

Ulica je bila pusta. Video je samo siroti ulični fenjer koji je pokušavao da pokaže nešto života uprkos zaslepljujućoj mesečini. Ličio je na živo biće, poniznu osobu koju su zgazili raskoš i tiranska moć protiv kojih ništa nije mogao da učini. U toj uličnoj drami mesec je personifikovao privilegovanu svetsku manjinu, pod čijom su dominacijom umirale hiljade sirotih fenjera, nalik siromašnima svih rasa i svih naroda, koji crkavaju od bede i gladi na čitavoj našoj ogromnoj zemlji. "Tu leži problem", pomisli Sajed Karam.

Vi ste ovde: Home Pero