Artnit

Noćas se moje čelo žari
noćas se moje vjeđe pote,
a moje misli san ozari
umrijet ću noćas od ljepote.

Čudna vremena. Božić se bližio, grad je bio pun okićenih jelki i Deda-Mrazeva Vojske spasa koji su zvonili zvonima. Samo još tri dana za kupovinu do Božića. Stajali su izgladnelih očiju pred izlozima. Uzdahnuli bi i produžili dalje. Isto su mislili: biće to nikakav Božić, i Arturo ga je unapred mrzeo, jer bi možda i zaboravio da je siromašan kad ga ne bi podsećali na to: svakog Božića ista priča, uvek nesrećan, uvek bi poželeo stvari o kojima nikad nije ni razmišljao, i koje bi mu tada bile uskraćene. Uvek je lagao drugoj deci: govorio im je da će dobiti stvari koje ni u snu nije mogao da dobije. Božić je pripadao deci bogatih. Mogli su da šire priču o tome, i on je morao da im veruje.

Sama vrba stoji nad morem, vrh sveta,
rasplela je kosu zelenu i dugu,
naliči na nimfu koja je prokleta,
da postane drvo i da šumi tugu.

Godina će nova, a senice Senke

i gugutke Sive, golubice Belke,

ostale bez jelke.

Imaju u šumi i jele i smreke,

ali bez ukrasa, bez svećice neke,

bez srebra i zlata i bez igračaka

kojim jelke kite deci mama, baka.