Artnit

Nedelja, 21 April 2024 16:08

Simona de Bovoar - O slikarstvu Pola Klea Istaknut

Pol Kle - Junačke ruže Pol Kle - Junačke ruže

U toku zime između 69. i 70, dugo sam u više navrata posećivala Kleovu izložbu. Već sam u Parizu videla izložbe njegovih dela, pored ostalih onu održanu u februaru 1948; u Bazelu i u drugim muzejima, zastajala sam pred njegovim platnima. Već sam ga smatrala najvećim od svih modernih slikara. Nisam zbog toga bila manje zasenjena. Kod njega je slikarstvo pre svega boja: “Boja i ja smo jedno. Ja sam slikar!“ rekao je jednog dana poletno.

Njegove slike su smotra živih boja i tananih nijansi. Gradovi, kuće, vrtovi, fauna i flora služe mu kao izgovor da smrvi dugu i skupi njene delove prema svojoj volji: ono što nam nudi u svojim ostvarenjima, jeste sama sreća koja je postala dostupna pogledu. Inspiriše se stvarnošću, ali je ponovo otkriva. Voleo je dečje crteže: “Postoji mudrost u izvoru njihovih darova“, govorio je Kle. Sačuvao je tu mudrost. Nikad praktične i sklerotične percepcije odraslih ne izobličavaju njegovo viđenje. To je, pre svega, viđenje bremenitog sveta koji rađaju vektori, strele, vrtlozi. “Pustolovine linije“, rekao je s pravom Mišo. Dovoljna je jedna vešto oblikovana crta pa da se pred našim očima rodi veličanstveni starac koji računa. Ono što oduševljava u Pelivanu, Ludi koja igra, Stvaraocu i u tolikim drugim platnima, to je pomamna sarabanda linija i boja. Čak i slika nazvana Nutrina samo je igra linija. Uostalom, čovek u tom svetu ne zauzima povlašćeno mesto. Životinje, biljke, svi živi oblici imaju istu vrednost. Postoje stalni prelazi između jednih i drugih. Lice može biti napravljeno od školjki, insekata, cveća, kao lice pevačice u ulozi Fjordiliđi. Lišeno svojih zahteva, vraćeno svojoj jednostavnoj istini, ljudsko biće ima nečeg komičnog, smešnog i dirljivog, ponekad i tajanstvenog: kao Senecio čije ime podseća na starost i cvet staračac koji ka nama okreće dečje lice nalik mesecu.

Možemo maštati o tom imenu, jer, iako Kleovo slikarstvo nema u sebi ničeg literarnog, reči u njemu igraju veliku ulogu: on u svoje slike uvodi štampane znake, grafije i brižljivo bira njihova imena; ona se uključuju u njih i menjaju im smisao. Te razmene između pisanog jezika i jezika slikarstva, između različitih zemaljskih stvorenja, između prirode i arhitekture daju Kleovom svetu njegovu poeziju. Kleov postupak je suprotnost Pikasovom čija kičica rastavlja i analizira stvarnost. Kle je shvata kao celokupno prisustvo koje prelazi preko svojih prividnih granica; svaka stvar je vezana za celinu kosmosa, a na umetniku je da tu vezu učini vidljivom, oslobađajući analogije koje sve one održavaju između sebe.

U Kleovim poslednjim slikama ne pronalazimo više veselje, humor njegovog prethodnog dela; one ne govore više o sreći. Zbog toga ih ništa manje ne volim. Godine 39-40. bio je veoma bolestan, znao je to, a vremena su bila mračna. U Patetičnom klijanju, u jednostavnim i uzbudljivim Znacima na beloj osnovi, u Razorenom lavirintu osećamo prisustvo smrti; ona vreba na dnu svakog platna. Ali je nadmašena i oplemenjena lepotom koju rađa.

Iz knjige Svođenje računa

Pročitano 223 puta

Ostavi komentar

Vi ste ovde: Home Paleta Simona de Bovoar - O slikarstvu Pola Klea