Pero

Počeše ljudi govorit međ sobom: što li to Bobilj ne izlazi. Sporazumevši se, dođoše - videše - ustuknuše. Mrtav Bobilj leži na krevetu, u kolibi zadah mrtvački - kužni. Na krevetu sedi pas, sedi - šćućuren.

Priseća se vremena kad je bio mali, kako mu tata pokazuje lepu kuću, visoku belu kuću okruženu stablima jabuka i visokom belom metalnom ogradom. “To je Finč“, s divljenjem je rekao tata. “Bar je dvaput bankrotirao. Pogledaj tu kuću.“

Ali bankrot je kad kompanija totalno propadne, kad direktori seku vene i bacaju se kroz prozore, a hiljade ljudi ostane na ulici.

Petak, 07 April 2017 10:48

Višnjik

Jedna od najpoznatijih i najigranijih drama Antona Pavloviča Čehova je poslednja dovršena drama Višnjik, napisana 1903. godine. Ova drama je prvi put izvedena nekoliko dana pre njegovog rođendana, 17. januara 1904. godine u režiji Konstantina Stanislavskog u Moskovskom umetničkom teatru, a glavnu ulogu Ljubov Andrejevne Ranjevske igrala je Čehovljeva supruga Olga Kniper.

BERNIK: U velikom društvu, tamo ima prostora da se započne neki korisni pothvat; tamo ima hrabrosti da se prinese žrtva za neku veliku stvar; a ovde smo ipak omeđeni s kojekakvim sitnim obzirima i zadnjim mislima.

RERLUND: Zar je jedan čovečji život sitan obzir?

- Da, možda sam grešila: mnogo sam visoko letela. Ali nisam za to samo ja kriva. Ne želim da se razmećem, pošto to nije u mojoj prirodi... ali mora se priznati da imam nešto što nemaju mnoge druge devojke... držanje, na primer... ako obučem neku krpicu, ako tek hodam ili podignem ruku, ne znam zašto, ali to svi primete, upadam u oči, jednostavno ne prolazim nezapaženo.

Četvrtak, 30 Mart 2017 11:20

Boris Vijan - Optužujem svoje učitelje

- Optužujem svoje učitelje - reče Volf - što su me, svojim tonom i tonom knjiga, naterali da poverujem u jednu moguću nepokretnost sveta. Što su zamrzli moje misli u jednom određenom stadijumu (koji, između ostalog, uopšte nije bio određen bez protivrečnosti), i što su me naterali da mislim da bi jednog dana, negde, mogao postojati idealni red.

Subota, 25 Mart 2017 12:13

Ne dozivam, ne žalim, ne plačem

Sergej Jesenjin je napisao izuzetno suptilnu i uzvišenu pesmu Ne dozivam, ne žalim, ne plačem 1921. godine. Zato što pesma slikovito analizira kreativni i životni put priznajući da je on blizu završetka, mnogi književni kritičari smatraju je dostojnim epigrafom rada pesnika. Ovu pesmu je napisao u 26. godini, kada većina ljudi počinje da oseća ukus i šarm života. Ali, Jesenjin nikada nije pripadao većini i njegov duhovni razvoj je bio daleko ispred tih godina. U stvari, on je živeo paralelno nekoliko života, pesnika, građanina, pijanice i grubijana. Zbog toga se u duhovnom smislu ne može tvrditi da je pesmu pisao mlad čovek koji upravo počinje da koristi prve plodove uspeha, već starac sa sedom kosom kome je došlo vreme da sumira rezultate svog života.

Sreda, 22 Mart 2017 19:26

Desanka Maksimović - Prolećna pesma

Osećam večeras, dok posmatram laste
i pupoljke rane,
kako moje srce polagano raste
k'o vidik u lepe, nasmejane dane;

Nikad mu put do radionice nije izgledao tako dug. A i stario je, doduše. Mada je i dalje bio suvonjav kao trs loze, mišići se u četrdesetoj više ne zagrevaju tako brzo. Ponekad, čitajući sportske izveštaje u kojima su nekog tridesetogodišnjeg atletu nazivali veteranom, slegnuo bi ramenima. "Ako je on veteran", rekao bi Fernandi, "onda sam ja već za staro gvožđe." Međutim, znao je on da je novinar donekle bio u pravu.

Ali zašto... zašto je sve nečije, a nije moje? Ne, nije čak ni važno što to nije moje, ali zar ne bi bilo lepo da postoji bar jedna stvar koja ne pripada nikome? Ponekad mi se priviđa da su betonske cevi na gradilištima i stovarištima građevinskog materijala moja kuća. Međutim, one su već na putu da pređu u nečiji posed, i pošto bi konačno postale nečije, bez obzira na moje želje i interese, cevi na kraju odatle nestaju. Ili se pretvaraju u nešto što sasvim jasno nije moja kuća.

Vi ste ovde: Home Pero