U pripoveci Prozor dečak pripovedač govori o jednom tužnom i bolnom događaju iz svog detinjstva. U uvodnom delu pripovetke predstavlja svog druga Miška, koji je bio drugačiji od pripovedača, preduzimljiviji, i nikad se nije znalo da li će uraditi nešto dobro ili loše. Jednog dana Miško je predložio dečaku da uveče razbiju prozore na kući babe Kokotovićke, koja je živela sama u kući u njihovom kraju. Za dečaka baba je bila nalik na vešticu iz bajki, “debela sa starinskim naočarima koje su joj se upijale u teško salo bezbojnog lica... nepoverljiva i mrka, ali ljubopitljiva, grlata, ćudljiva i pokretna kad joj treba, ona je bila prilična napast za komšiluk, ali naročito stroga prema deci koja su se igrala pod njenim prozorima ili oko njene bašte“. Plašeći se kazne dečak nije pristao na Miškov predlog da babi te večeri polupaju prozor. On je mislio da će baba saznati ko je razbio prozor pa će sve prijaviti učitelju ili čak policiji. Ipak, najviše se plašio da bi za sve mogao saznati njegov otac, koji je bio veoma strog. Do kasno uveče dečak je razmišljao kako da spreči svog druga. Za vreme večere, mučna slika strogog oca, koji bez ijedne reči jede, pojačava njegovu zebnju. Nemu tišinu prekinuo je rezak zvuk polupanog stakla njihovog prozora. Pred dečakom se stvorila krupna očeva pojava i njegove zlovoljne reči da to mora da je uradio neko od dečakovih drugova pa je izvukao kaiš i počeo je da ga tuče, a da ga po običaju majka tom prilikom nije uzela u zaštitu. Sutradan kada se probudio dečaka su na nemili događaj podsećali i jastuk bez navlake zaturen u polupano okno prozora kroz koje se ukazivao spoljni svet pun zala i nerazumljivih, zamršenih odgovornosti. Ali, iako ga je otac često tukao u nastupima gneva, kao i njegovog brata kada je porastao nikada nije teže i gorče osetio bol i poniženje od batina kao tog jutra.
Subota, 24 Oktobar 2020 10:13
Prozor Istaknut
Pripovetka Ive Andrića Prozor je priča o bolu iz detinjstva koji se nikad ne zaboravlja. Dečaka iz ove pripovetke je bolelo što ga otac bije, ali još više ga je bolelo što ga bije bez razloga. Uočavajući i bolne strane detinjstva koje mogu da obeleže život čoveka, Ivo Andrić pri kraju pripovedanja naglašava: “Celog života se posle lečimo od tog detinjstva!“
Objavljeno u
Pero
Tagovano
Najnovije:
- Aleksandar Sergejevič Puškin - Crtice i aforizmi
- Simona de Bovoar - Jugoslavija
- Dejvid Herbert Lorens - Tužna je i sumorna stvar putovati iz Italije, makar i u Francusku
- Alber Kami - A možda me nikad nijedan kraj osim Sredozemlja nije odnio u isti mah tako daleko i tako blizu samom sebi
- Nikolaj Berđajev - Demokratije se održavaju pre svega pomoću propagande i retorike političara