Duševni pejzaž glavnih likova doživljava silovit potres - poput prirodne katastrofe. Da li je to uopšte moguće oslikati i, najvažnije od svega: zar dugoročne posledice u telima, dušama, svestima i crtama lica ne postaju vidljive tek kasnije, možda i mnogo vremena posle samog sloma? Da li je obračun od vrste koja sad predstoji uopšte naročito verbalizovan? Nije li on pre nespretan, očajan i zbunjen, kako za optužujuću stranu (Henrika), tako i za onu koja se brani (Anu)? Da li scena dolazi do tačke kad se Anin poraz preobražava u napad i opravdan gnev? Možda ne u takozvanoj stvarnosti - u njoj taj događaj traje nedeljama, mesecima i godinama, u ubistvenoj monotonoji, tek povremeno prekidanoj primirjima i iluzornim pomirenjima, uz patetična uveravanja o konačnom miru. Kako opisati kružno tkanje, tričavo zanovetanje, ponavljanje sve uvredljivijih pitanja koja na kraju staju na put svakom saosećanju? Kako da opišem taj otrov koji se neprimetno širi domom, poput nervnog gasa koji dugo, možda i ceo život, razjeda duše svih aktera? Kako da oslikam stanovišta i pristrasnosti koji neumitno postaju magloviti i nesigurni, jer saigrači u drugom planu nikad ne dobijaju mogućnost da sagledaju stvarnu istinu? Niko ne zna - svi vide.
Iz romana Razgovori u četiri oka
