Čini se da je donekle poznavao francuski, a italijanski očigledno sasvim dobro (ili mu je barem pomagao neko ko je vrlo dobro govorio italijanski), jer su i Otelo i Mletački trgovac prilično verni originalnim italijanskim delima, čiji prevodi na engleski nisu postojali u Šekspirovo doba. Njegov vokabular svedoči o natprosečnom zanimanju za medicinu, pravo, vojna pitanja i prirodnu istoriju (Šekspir pominje sto osamdeset vrsta biljaka i koristi dve stotine pravničkih termina, u oba slučaja znatan broj), ali sem toga, Šekspirovo znanje nije bilo toliko izuzetno. Poznat je po svojim anatopizmima - to jest, pogrešnim geografskim podacima - naročito kad je reč o Italiji, u kojoj su smešteni mnogi njegovi komadi. Tako na primer u Ukroćenoj goropadi pominje majstora koji izrađuje jedra u Bergamu, otprilike najkontinentalnijem gradu u čitavoj Italiji, dok u Buri i Dva viteza iz Verone govori kako su Prospero i Valentin isplovili prvi iz Milana a drugi iz Verone, mada su oba grada dobrih dva dana putovanja od mora. Ako je i znao za venecijanske kanale, ničim to nije nagovestio ni u jednom od dva komada čija se radnja odvija u Veneciji. Kakve god bile ostale njegove vrline, Šekspir nije bio izrazito svetski čovek.
Njegova dela takođe obiluju anahronizmima. Stari Egipćani igraju bilijar a sat se pojavljuje u Cezarovom Rimu, hiljadu i četiri stotine godina pre no što je tamo prvi put zakucao. Namerno ili iz neznanja, umeo je da bude neverovatno nemaran prema činjenicama, kad je to odgovaralo njegovom naumu. U prvom delu Henrija VI, na primer, lord Talbot umire dvadeset i dve godine prerano, pre Jovanke Orleanke. U Koriolanu Larcije pominje Katona tri stotine godina pre Katonovog rođenja.
Šekspirov genije nije se, zapravo, odnosio na činjenice, već na ambiciju, spletke, ljubav, patnju - ono o čemu se ne uči u školi. Posedovao je osobenu asimilativnu inteligenciju koja mu je omugućila da objedini mnoštvo raznovrsnih fragmentalnih znanja, međutim, u njegovim dramama nema ničeg što ukazuje na duboku intelektualnost - za razliku od, na primer, Bena Džonsona, čija učenost visi sa svake reči poput zastave. Ništa kod Šekspira ne govori o tome da je poznavao Tacita, Plinija, Svetonija ili druge koji su uticali na Džonsona i činili drugu prirodu Frensisa Bejkona. To je dobro - odista, veoma dobro - jer bi, da je bio najčitaniji, on svakako bio manje Šekspir a više razmetljivac. Kako je rekao Džon Drajden 1668: "Oni koji ga optužuju za nedostatak učenosti daju mu veći kompliment: bio je prirodno učen."
Iz knjige Šekspir - Svet kao pozornica
