Pero
Isidora Sekulić - O Đuri Jakšiću
Đura Jakšić je bio spoj oholosti, srpske oholosti, vojvođanske srpske nagle i besne oholosti, naročito - i društvene neumešnosti i strašljivosti. A većih muka nema od onih u gordu čoveku koji je istovremeno strašljiv. On je bio puna mera, ako hoćete, slovenskog tipa; ili, bolje jedared kazati činjenicu: puna mera vojvođanskog tipa u spoju nežne rastuživosti srca i krutog, drveno krutog karaktera. U ličnom i privatnom životu bio je on težak sudar između gospodičića, darovitog prvenca dosta imućnog popa-Dine iz Banata, i čemernog seoskog učitelja u sirotnoj Srbiji.
Usud
U srpskim narodnim pripovetkama i bajkama česta tema je fatalističko verovanje u sudbinu koju određuje Usud. Vuk Stefanović Karadžić kaže: "Narod naš misli da je svakome čoveku suđeno šta će mu se u veku dogoditi, kakvom će smrti umreti, i da se čovek od suđenja ne može sačuvati." U istoimenoj bajci, Usud izražen je fatalizam, ali glavni junak pokušava da izbegne zlu sudbinu tražeći i nalazeći odgovore.
Ćamil Sijarić - Bor
U gornjoj Peštari, u kraju visoku, na mjestu koje se zove Selište, rastao je, ili više nije rastao nego samo trajao, jedan bor. Grane su mu bile tvrde, kratke, debele, guste, i isto tako na njima guste iglice. Jedva se gore kroz te iglice vidjelo nebo - noću zvjezde a danju sunce, a hlad je pod njima bio gust.
Jovan Dučić - Sunce
Rodio se na Jonskom moru, na obalama punim sunca, tamnih vrtova i bledih statua. Kao galeb, okupao se u azuru, svetlosti i mirisu večito svetlih boja. Majka ga je nosila po studenim senkama drveća čije je lišće mirisalo mirisom sna.
Momo Kapor - Zašto su došli kad su uspeli tamo, u belom svetu?
Stižu s vremena na vreme iz belog sveta.
Pitaju me kako sam.
Hvala, kako ste vi?
Zašto im govorim vi? Ne znam. Tako. Verovatno zbog toga što su uspeli tamo iza crte, u belom svetu. Zbog toga. Otkud znam?
Meša Selimović - Zaboravio sam sebe bivšeg, utopljenog u vrijeme, i sad su isplivali razbijeni ostaci i olupine
Pokušao sam da čitam Abul-Faradža, natjerao sam se, bez mnogo volje, bez unutarnje potrebe, htio sam da čujem i tuđe misli a ne samo svoje.
Otvorio sam knjigu nasumce i naišao na priču o Aleksandru Makedonskom. Car je, priča se tu, dobio na poklon divne posude od stakla. Poklon mu se veoma svidio, a ipak je sve polupao. - Zašto? Zar nije lijepo? - pitali su ga. - Baš zato - odgovorio je on. - Toliko su lijepe, da bi mi bilo teško da ih izgubim. A vremenom bi se jedna po jedna razbijala, i ja bih žalio više nego sad.
Herman Hese - Veliki ljudi
"Veliki ljudi su za mlade ljude kao suvo grožđe u kolaču svetske istorije, oni takođe spadaju u njenu pravu supstancu, izvesno, i nije nimalo prosto i lako, kao što bi se mislilo, razlikovati stvarne velikane od prividnih velikana. Kod prividno velikih, izgled veličine daju istorijski trenutak i njegova tumačenja i prilaženja; ali ima i istoričara i biografa, a kamoli novinara, kojima to tumačenje i zahvatanje jednog istorijskog trenutka hoće da kaže: trenutni uspeh pojavljuje se već kao znak veličine. Omiljene figure takvih istoričara su kaplar koji od danas do sutra postane diktator, ili kurtizana koja za trenutak uspe da upravlja dobrim ili rđavim raspoloženjem jednog vladara sveta.
Plava grobnica
Plava grobnica je najpoznatija pesma iz zbirke Pesme bola i ponosa koju je pesnik Milutin Bojić objavio u Solunu 1917. godine, neposredno pred svoju smrt. Plava grobnica, nacionalna apoteoza, svečana i retorična stapa se sa lirskom vizijom mira plavih morskih dubina. U njoj Milutin Bojić daje pomen srpskim vojnicima koji su zbog iscrpljenosti i bolesti svoj život završili daleko od svoje otadžbine, a sahranjeni su u plavim dubinama Jonskog mora.
Bora Stanković - Procvetala ruža
Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu. Bašte naše behu razdvojene potokom, preko koga se prelazilo po nameštenim, ovećim kamenovima. Tvoja mala kućica, skoro zidana, prizemna i mestimice okrečena skrivaše se u dnu bašte i od nje se viđaše samo krov s novim crepovima.
Čovek peva posle rata
Neposredni dramatični doživljaj života, posebno onaj proizašao iz rata, oblikovao je poeziju Dušana Vasiljeva. Zato su svakako, najsnažnije one pesme u kojima je opevano njegovo doživljavanje rata i klonulost pred životom koji je po ratu nastajao. Kao pesnik izišao je na glas pesmom Čovek peva posle rata, koja je objavljena u časopisu Misao 1920. godine, a i danas se po njoj najviše pamti.
Pero