Pero
Sujeverje u pripovetkama Milovana Glišića
U obradi narodnih predanja Milovan Glišić uvek uspeva da izbegne iskazivanje sopstvenog suda. On priča nepristrasno, odmereno, nezainteresovano, kao da iznosi gole činjenice. Reklo bi se: sve je to tako, i drugačije, niti je bilo, niti može biti. Ovaj elemenat Glišićevih pripovedaka najduže ostaje u sećanju.
Sergej Jesenjin - Kačalovljevom psu
Za sreću, Džimi, daj mi šapu ti.
Takve šape niko neće naći.
Hajde da lajemo na tišinu mi
baš kada će plav mesec izaći.
Za sreću, Džimi, daj mi šapu ti.
Stari Niš u romanu Zona Zamfirova
Stevan Sremac 1906. godine objavljuje roman Zona Zamfirova. Osnovnu fabulu romana, priču o ljubavi Mana Kujundžije i lepe čorbadžijske kćerke Zone Zamfirove Stevan Sremac smešta u Niš, s kraja XIX veka. U njoj se prikazuje savremena društvena stvarnost južnih krajeva Srbije, naročito Niša u periodu prelaženja iz turskog feudalnog u napredniji kapitalistički poredak mlade građanske klase Srbije.
Branislav Nušić - Vašar
Bio vašar, veliki godišnji vašar, pa se sleglo tu sve i sva. Gmiže narod kao mrav izmeđ' kola, šatri i gomila espapa. Ovamo leži po zemlji grnčarija, tamo drvenarija, staklarija, gvožđarija, pa onda čitava brda lubenica i dinja. A šatra do šatre. U jednoj se prodaje platno, belo i šareno; u drugoj gotovo odelo, u trećoj medeni kolači, u četvrtoj perle, dugmad, igle, konci, češljevi i hiljadu drugih sitnurija.
Čarls Dikens - Gladni dečaci
Prostorija u kojoj su dečaci jeli sastojala se iz jedne velike kamene odaje s kazanom na jednome svom kraju: iz njega je upravnik doma, zaodeven pregačom radi toga, i uz pomoć jedne ili dveju žena, kutlačom sipao ovsenu kašu kad dođe vreme obedu. Od tog jela svaki dečak je dobijao po jedan čanak, a ni trunke više - osim prilikom velikih praznika, kad je pored toga zadovoljstva dobijao i komad hleba više.
Volfgang Borhert - U ćeliji
Vrata su se zatvorila za mnom. Događa se da se vrata zatvaraju za čovekom - i da se zabrave, i to može da se zamisli. Kućna vrata se, na primer, zabrave, i onda smo ili unutra ili napolju. I kućna vrata imaju u sebi nešto konačno, kao zaključak, kao izručenje. Tako su zamnom sada gurnuli vrata, da, gurnuli, jer su to tako neverovatno debela vrata da ih nije moguće zalupiti. Ružna vrata sa brojem 432. To je ono naročito na ovim vratima, što imaju broj i što su okovana limom - zbog toga su i postala tako gorda i neprikosnovena; ne dozvoljavaju približavanje i ne dirnu ih ni najusrdnije molitve.
Hans Kristijan Andersen
Hans Kristijan Andersen je rođen 2. aprila 1805. godine, u Odenzeu u Danskoj. Njegov put, delo i uspon je zaista bio kao bajka: sin obućara, siromašan, ružan, neobrazovan i prezren - postaje najpoznatiji danski pisac i jedan od najvećih u svetu. Mnogi smatraju da njegova autobiografija nalikuje na bajku Ružno pače. On je jednom prilikom rekao: "Ništa ne smeta što se neko rodio u pačjem gnezdu, samo kada se izlegao iz labudovog jajeta."
Dobrica Ćosić - Strah
Za mnom su gorele šume i put. Zmija nisam da i rep u zemlju uvučem. Zubi su mi se klatili ali sam na kurjaka ličio. Daleko za leđima u torovima ostade pusto i mir. A čovek umire jedino kad mora i kad neće. Iako mi je brada do sedmog rebra duga, noge su mogle da nose nju i nož.
Meša Selimović - Riječi
Čudan čovjek, čudan a drag. Nije mi bio sasvim jasan, ali ni sebi, i neprestano se otkrivao i tražio. Samo, nije to činio s mukom, ni mrzovoljno, kao drugi, već s nekom djetinjom otvorenošću, s lakoćom podsmešljive sumnje, kojom najčešće osporava sebe.
Radoje Domanović - Škola
Škola mi je, moram priznati, bila mnogo gora i teža od strine. Odmah, još s bukvarom, počeše pouke kako se treba vladati:
- Dobro dete ide iz škole pravo kući, mirno, nogu pred nogu, gleda preda se, a ne zvera levo i desno. Kad dođe kući, ostavi pažljivo svoje knjižice, poljubi starije u ruku, pa sedne na svoje mesto.
Pero