Vrhunac himničnog raspoloženja Milutin Bojić dostiže u svojoj najpoznatijoj pesmi Plava grobnica. Bio je inspirisan tragičnim povlačenjem srpskih vojnika u Prvom svetskom ratu preko Albanije do Grčke i ostrva Vida. Na ovom ostrvu su mnogi srpski vojnici umrli zbog bolesti, gladi i iznemoglosti, a pošto nije bilo ni mesta, a ni vremena da se sahrane na ostrvu njihova tela su završila u dubinama Jonskog mora pored ostrva Krfa. Od januara do marta 1916. godine tako je sahranjeno 4847 srpskih vojnika.
Pesma Plava grobnica je u obliku apostrofe (obraćanja). Ona ima četrnaest strofa, a svaka strofa se sastoji od četiri stiha. Stil pevanja je dirljiv i uzvišen, a osnovno osećanje koje preovladava je rodoljublje. Sastavljena je iz tri poetske celine, koje počinju stihovima "Stojte, galije carske!".
Prva poetska celina poziva na tišinu i na dug minut ćutanja. Pesnik odaje poštovanje palim vojnicima Prvog svetskog rata. Naziva ih "prometejima nade" i "apostolima jada", jer nisu sahranjeni u zemlji uz opelo, suze najmilijih i ispraćaj porodice, već su bačeni u morske dubine. Zbog toga njihove neuspokojene duše lutaju okolo tražeći put u carstvo nebesko. Svi koji plove morima iznad plave grobnice svojom plovidbom narušavaju tišinu i spokoj koji u morskim dubinama treba da vlada. Zato pesnik želi da zaustavi galije carske i poziva na potpuni mir i tišinu nad tom svetom vodom. On želi da izvrši vojnički čin opela u kojem je sve podređeno tišini, bezvučju da se ne bi narušio večni pokoj palih četa, braće koja leže jedan do drugoga u groblju među algama i usnulim školjkama. Na taj način pesnik izražava svoje duboko poštovanje, patriotsku i ličnu ljubav i tugu za izmučenim umrlim ratnicima daleko od otadžbine za koju su se borili. U iskazivanju bola i tuge učestvuje i priroda.
Druga poetska celina je okrenuta budućnosti u kojoj će stradanje "braće moje" i "ovo groblje" biti svetla prošlost, ponos, večni bol, ali i podsticaj. Ovde se upućuje poziv galijama carskim da "Na groblju braće moje zavite crnim trube". U tom pozivu je želja da se crninom izrazi poštovanje prema onima koji su tu sahranjeni, ali i želja da trube zaneme i ne naruše tišinu plave grobnice. Za pesnika stradanje naroda je "strašna tajna epopeje", to je podvig dostojan velikih herojskih epopeja; ono je neverovatno i nestvarno kao bajka, ali će večito trajati u pamćenju kao bajka koja ide s kolena na koleno. U toj bajci će buduća pokoljenja tražiti i nalaziti svoje korifeje (uzore, ideale i idole) koji će ih napajati snagom, zanosom i samopouzdanjem. Kroz "mnogo stoleća" zračiće i budućim generacijama služiti kao nauk i uzor žrtva onih koji su sahranjeni u moru. Zato pesnik poziva da se nikada ne zaborave preci koji su daleko od otadžbine ostavili svoje kosti kao temelj života budućih generacija.
U trećoj poetskoj celini Milutin Bojić se ponovo vraća plavoj grobnici i dijalogu sa zamišljenim carskim galijama koje bi se mogle ponovo pojaviti na vidiku. On zahteva da utrnu buktinje, da hujno veslanje umre i da galije, pošto se opelo svrši, pobožno i nečujno klize u crnu noć i daljinu. Zahtev za tišinom je ponovljena želja da galije "klize tihim hodom" i time odaju poštu onima koji su sahranjeni u dubinama Jonskog mora, ali je sada i izraz želje da kroz tišinu, "mrtvi čuju huk borbene lave" i tako se uvere da su doneli slobodu svojoj deci. Daleko, u otadžbini, čuje se huk borbenog pokreta i naslućuje svetlost oslobodilačkog poprišta, a ovde, nad grobnicom očeva, gospodari samrtna tišina. Zato pesnik služi opelo "bez reči, bez suza i uzdaha mekih", a u njegovoj duši sjedinjuju se tiha molitva i bojni zov "doboša dalekih". Nad plavom grobnicom više ne lebdi samo tuga i bol zbog stradanja, nego se budi nada da će biti izvojevani pobeda i sloboda.
Isidora Sekulić je o Milutinu Bojiću i njegovoj pesmi Plava grobnica napisala: "U teškim godinama 1916-te i 1917-te, Bojić je pun nadahnuća, vizija, tvoračke volje, znanja i saznanja, i radi koliko nikoji pisac onoga doba... Onaj, ko je mrtvima u plavoj grobnici sada ravan po ranama i smrtnim mukama. Bojićeva vanredna pesma o svečanom i gordom opelu nad morem, ostvarila se još jedared. Ostvarila se opet jedna grozota iz jedne jedinstvene istorije, iz epopeje velikog i tako često nesrećnog našeg naroda."
