Pogledajte me dobro: bio sam jedan od najpoznatijih arhitekata u Beogradu pred rat. Napravio sam pola grada koga vidite tamo dole, i kad god bi neko pohvalio neku moju novu kuću, govorio sam da to nije ništa, da ima i boljih od mene, jer sam lepo vaspitan čovek i uvek mi je bilo pomalo neprijatno da me hvale tako, u oči. Ali, vidite, naš svet nema osećanja za finese; kažite dva puta za to što radite da nije ništa naročito, treći put će i ostali prihvatiti za gotovo vašu skromnost i kazati drugima da, ako vi sami mislite da to nije ništa, onda to zaista i nije ništa! Moje osećanje za nijanse dovelo me je, evo, pogledajte, do prosjačkog štapa! U ovoj sredini je mnogo bolje govoriti za sebe da ste genije. Prvih mesec dana će vam se možda i smejati, a onda će i sami prihvatiti vaše ludilo i držati vas, ako ne za genija, a ono bar za izuzetnu ličnost, svakako. Mi smo, na žalost, još uvek nedovoljno rafinirani za tu vrstu prefinjenosti koja se u kulturnom svetu smatra dobrim vaspitanjem. Stvari uzimamo doslovno i proteći će još mnoge vode ovom rekom dok shvatimo ko su prave, a ko lažne veličine... Ne lipši, magarče, do zelene trave! U međuvremenu, da li biste bili ljubazni da mi pozajmite za jedan špricer?
Iz romana Ada
