Artnit

4. novembar 1885.

Potpuno sam obuzet zakonitostima boja. Ah, da su nas njima naučili u mladosti!

Ali, mnogim ljudima je suđeno da zbog neke zle kobi dugo traže svetlost. Jer, zakoni boja koje je prvi sastavio Delakroa i jasno ih učinio dostupnim većini ljudi, u svom njihovom obimu i odnosima, onako kako je to Njutn učinio za gravitaciju, a Stivenson za paru, ti zakoni boja su, smatram, prava svetlost, to je sasvim izvesno.

Zanimljivo je, kako A. P., kao dvadesetšestogodišnji lekar objašnjava u pismu bratu Nikolaju šta je to vaspitanje. Pismo je napisano u martu 1886.

“Vaspitani ljudi treba da zadovoljavaju sledeće uslove:

Sen-Žil, 22. avgust 1926.

Rajnere, odgovaraj samo sa "da" na sve što ja hoću - neće otuda proisteći ništa strašno. Ako ti kažem, Rajnere, da sam ja tvoja Rusija, ja ti samo kažem (još jedared) da te volim. Ljubav živi od izuzetaka, izdvajanja, isključivanja. Ona živi od reči i umire od postupaka. Težiti da stvarno budem tvoja Rusija - za to sam isuviše pametna! Obrt reči. Obrt ljubavi.

(Prag, 5. septembar 1920)

Nedelja

Da li je ovde glavna stvar, Milena, u onome što misliš da si napisala, i nije li to pre poverenje? Ipak si se tom temom pozabavila u nekom pismu; bilo je to u jednom od poslednjih tokom mog boravka u Meranu, nisam više stigao da ti odgovorim.

Adelina prekide vezu. Plakalo joj se. Vrućina joj je oblila celo telo. Otvorila je svoj klinački orman ukrašen crtežima Volta Diznija. Izvadila je jednu svesku na linije i plavo naliv-pero. Sela je za pisaći sto i pisala:

Njujork, 7. septembar 1939.

... Ovde trešte radio-aparati na sve strane, novosti neprestano izlaze u svim mogućim formama, novine hiljadama, tako da čoveka ošamuti. Većina od tih vesti je senzacionalna i lažna, pa se demantuju i potvrđuju neprestano. Ja sam još uvek ovde u ovom malom, prijatnom pansionu - kafanici. Puno je Srba i Crnogoraca, mnogo ima naših što su stigli ovih dana kao i ja... Ja ću do mile volje da ćutim ovde i da gledam zašto sam došla. Inače švrljam po ceo dan peške kroz glavne ulice, od radnje do radnje, ima divnih stvari, gotovih haljinica... šešira, sitnica, cipela... Ovako lepe, fine i jevtine tašne nigde nisam videla.

Jan Vermer je veliki majstor holandskog enterijera i žanr slikarstva XVII veka. Dosta je slikao enterijer građanskog doma, ograničen zidovima sobe, kao prostor prisnog i tihog života sa predmetima koji bude uspomene. Na njegovoj slici Pismo iz 1666. godine, koja je poznata i pod nazivom Ljubavno pismo, prikazan je prizor iz svakodnevnog života u enterijeru doma jedne holandske građanske porodice. Slika se danas nalazi u Rijksmuseumu u Amsterdamu.

Vanjka, devetogodišnje siroče, služi i uči obućarski zanat u gradu. Jedne večeri, krišom od gazde, piše svome dedi u selo.

"Dragi deda, Konstantine Makariču, evo ti pišem pismo. Nemam ni oca ni majčice, samo si mi ti jedini ostao na svetu".

"Najdraža, jedina moja,

Pišući ovo pismo, ja se pouzdano nadam - optimista sam, kao i uvek - da te ono nikada neće stići, već da ćemo se nas dvoje videti i uvek ostati zajedno. Jer, ovo pismo je zato i pisano. U ovom trenutku, kada polazimo u poslednju, odlučnu etapu boja, od koga zavisi, pored sveg ostalog, i naša lična budućnost i sreća, želim da ti kažem nekoliko prostih i jednostavnih stvari.