Artnit

Slučaj ljubavi i mržnje stječe osobit interes zahvaljujući okolnosti da se protivi uvrštenju u našu shemu nagona. Čovjek ne mora sumnjati u najprisniji odnos između tih dvaju osjećajnih suprotnosti i seksualnog života, ali se mora naravno protiviti tome da ljubav shvati otprilike kao jedan poseban parcijalni nagon seksualnosti u istom smislu kao i neki drugi. U ljubavi bi se radije htjelo vidjeti izraz cjelokupne seksualne težnje, no time ništa ne razjašnjavamo i ne znamo kako treba shvatiti materijalnu opreku te težnje.

Postoje mnoge teorije o srodnim dušama. Stari Grci su imali mitološko objašnjenje o njihovom nastanku. Njihov mit o srodnim dušama je poznat i kao mit o androginu (od grčke reči andros, što znači muškarac i gyné, što znači žena). U dijalogu Gozba ili Simpozij Platon prikazuje učesnike, istorijske ličnosti dok u veselom terevenčenju govore o ljubavi. Poznati grčki komediograf Aristofan predstavlja mit o srodnim dušama.

Koverat: Grand-hotel “Mon Blan“, Pasi (Gornja Savoja)

Pečat: Pasi, Gornja Savoja, 6. marta 1933.

Primalac: Gđa Grendel, Port Ljiga, Kadakes (Herona), Španija

Pečat prispeća: Kadakes (Herona), 9. marta 1933.

- Kad bi ti samo htjela! Kad bi mi dozvolila da odem za tobom, pa i kao sluga.

I uhvati je za ruku, stiskajući je strastveno, uvlačeći prste pod rukav i milujući joj ruku ispod rukava.

- Uzalud! - odgovori ona sa hladnim potsmijehom. - Ti si za mene mrtav. Moje se tijelo ne budi na tvoj dodir, ne osjeća ga.

Džim je otišao na putovanje po jugu s nekim Džekovim sunarodnikom. Mnogo je mislio na to dete i na lik koji Kejt beše nacrtala: razbarušena plava glavica sa ozbiljnim pogledom. Opet je bio sav ustreptao od ljubavi prema Kejt i prema malome, čiji bi prisustvo sve preokrenulo i razrešilo. Ali, kad se vratio, nade za dete više nije bilo.

(Pariz) 27 (aprila 1930)

Nedelja

Moja Gala, zato što ne bih mogao da živim da ti nisi moja. Mislim neprestano na tebe, ali ti mi tako nedostaješ da bih, kad bih imao novac, otišao da stanujem u hotelu. Ti ne znaš, jedva možeš i da naslutiš atmosferu ovog stana koji sam stvarno želeo za tebe i u kome si ti tako malo stanovala i to u zimu. A okolina, ugao ulice kojim smo zajedno skretali, sve o čemu sam sanjao: kuda da te odvedem, tvoje haljine, tvoja zadovoljstva, tvoj san, sve što sam učinio nevešto, sve što sam hteo da popravim.

I na onim drumovima ne mogu da te zamislim drukčije nego umornog, kako odmotavaš, dan za danom, dugi lanac svoga trpljenja. Sam si mi govorio o tome: “Bilo je teško“, pričao si mi, “sa onom tvojom teškoćom izražavanja koja se pretvarala u čudan lakonizam. Bilo je teško, ali... Igo!“ I sve mi je bilo jasno. Jer ono što ti je davalo snagu u teškom i napornom iskušenju bilo je isto ono što je održavalo krstaše, satrvene od umora: ljubav, vera - i sveci.

Večita sklonost prostituciji u čovekovom srcu, odakle se rađa njegov užas od samoće. On bi da postane dvoje. Genijalan čovek bi da bude jedno, dakle samotnjak.

Slava znači ostati jedno i prostituisati se na poseban način.

U tim mislima naslonih se na jedan orah pod kojim se, od toga dana, odmaram kad god se navratim u ovu svoju milu dolinu. Pod tim drvetom, kome povjeravam svoje misli, pitam sebe kakve su se promjene sa mnom desile za vrijeme minulo od posljednjeg dana kad sam iz doline otputovao. Moje se srce nije varalo, ona je živjela tu: prvi zamak što spazih na obronku jedne pustare bilo je njeno prebivalište.

(1841)... A ljubio sam je mnogo. Bila je laka kao ptica, smjela kao misao; pustio sam je, da se uzdiže sve više i više, pružio bih ruku, ona bi se spuštala na nju, lepršala bi krilima te bi mi dovikivala: ovdje je divno. Zaboravljala je, nije znala, da sam je u stvari učinio lakom, da sam njenim mislima dao smjelosti, da joj je vjera u mene omogućila prijeći preko vode. Odavao sam joj počasti i ona ih je primala - a u drugoj se prilici bacala preda mnom na koljena, htela je samo podići oči od mene, i sve zaboraviti.