Artnit

(Pariz) 27 (aprila 1930)

Nedelja

Moja Gala, zato što ne bih mogao da živim da ti nisi moja. Mislim neprestano na tebe, ali ti mi tako nedostaješ da bih, kad bih imao novac, otišao da stanujem u hotelu. Ti ne znaš, jedva možeš i da naslutiš atmosferu ovog stana koji sam stvarno želeo za tebe i u kome si ti tako malo stanovala i to u zimu. A okolina, ugao ulice kojim smo zajedno skretali, sve o čemu sam sanjao: kuda da te odvedem, tvoje haljine, tvoja zadovoljstva, tvoj san, sve što sam učinio nevešto, sve što sam hteo da popravim.

I na onim drumovima ne mogu da te zamislim drukčije nego umornog, kako odmotavaš, dan za danom, dugi lanac svoga trpljenja. Sam si mi govorio o tome: “Bilo je teško“, pričao si mi, “sa onom tvojom teškoćom izražavanja koja se pretvarala u čudan lakonizam. Bilo je teško, ali... Igo!“ I sve mi je bilo jasno. Jer ono što ti je davalo snagu u teškom i napornom iskušenju bilo je isto ono što je održavalo krstaše, satrvene od umora: ljubav, vera - i sveci.

Večita sklonost prostituciji u čovekovom srcu, odakle se rađa njegov užas od samoće. On bi da postane dvoje. Genijalan čovek bi da bude jedno, dakle samotnjak.

Slava znači ostati jedno i prostituisati se na poseban način.

U tim mislima naslonih se na jedan orah pod kojim se, od toga dana, odmaram kad god se navratim u ovu svoju milu dolinu. Pod tim drvetom, kome povjeravam svoje misli, pitam sebe kakve su se promjene sa mnom desile za vrijeme minulo od posljednjeg dana kad sam iz doline otputovao. Moje se srce nije varalo, ona je živjela tu: prvi zamak što spazih na obronku jedne pustare bilo je njeno prebivalište.

(1841)... A ljubio sam je mnogo. Bila je laka kao ptica, smjela kao misao; pustio sam je, da se uzdiže sve više i više, pružio bih ruku, ona bi se spuštala na nju, lepršala bi krilima te bi mi dovikivala: ovdje je divno. Zaboravljala je, nije znala, da sam je u stvari učinio lakom, da sam njenim mislima dao smjelosti, da joj je vjera u mene omogućila prijeći preko vode. Odavao sam joj počasti i ona ih je primala - a u drugoj se prilici bacala preda mnom na koljena, htela je samo podići oči od mene, i sve zaboraviti.

Veruj mi, nema ničeg lepšeg u životu od ljubavi koja se budi. Opijum mutnih i potajnih želja koji do dna srca žudno uvlačiš u sebe, dubokim uzdahom, kao opojni, topli miris žalfijom obraslih senokosa. Tajna nepoznatog i beskonačnog, zvuci harfe večnog proleća na ustreptalim žicama duše. Maćaše! Ja ću kroz jedan čas među ovim zidovima što liče na strane mrtvačkog sanduka, u mukloj tišini hotelske sobe, da pucam u svoje srce.

Američki psiholog Hari Harlou je najpoznatiji po istraživanjima o majčinoj ulozi i socijalnim uticajima. Svoj najpoznatiji eksperiment o prirodi ljubavi majke i deteta, poznat kao Harlovljev eksperiment sproveo je tokom šezdesetih godina XX veka. Eksperiment je bio vezan uz privrženost primata i njihovih majki, a kao reprezentativni primati odabrani su majmuni, rezus makaki, vrsta koja živi na jugoistoku Azije, od istoka Avganistana do Tihog okeana, odnosno Istočnog kineskog mora.

Rekli su mi da je ljubav dostojna podsmeha. Rekli su mi: ništa lakše. I objasnili mi mehanizam mog srca. On je očigledan. Rekli su mi da ne verujem u čudo: ako se stolovi okreću, znači da ih neko gura nogom. Najzad, pokazali su mi čoveka koji se zaljubljuje po komandi - zaista zaljubljuje, čak se i sam zavarava. Šta biste hteli bolje, zaljubljeni, otkad je sveta i veka zna se šta znači biti zaljubljen.

Vaj! Tih lepih večeri nema više. Došao je dan kad sam vas morao ostaviti, tebe i polja Provanse. Sećaš li se, lepi moj sne, rekli smo jedno drugom zbogom, jedne jesenje večeri, na obali rečice. Obezlistana drveta činila su horizonte širima i sumornijima: polje se u taj pozni čas, pokriveno suvim lišćem, prostiralo crno, sa velikim i žutim mrljama kao kakav ogroman suknen zastirač. Na nebu su iščezavali poslednji zraci, a sa istoka se pela noć preteći maglom, mračna noć koja je imala da dođe iza nepoznate zore.

Tu i tamo raslo je neobično drveće, kao čudnovate vizije snova, u bujnom moru trave, i njihova vita stabla nisu rasla pravo, već koso, prema sunčanim zracima, koji su u podne zavirivali u sredinu doline. Kora im je bila naizmenično išarana jasnim sjajem slonove kosti i srebra, i od nje su mekši bili samo obrazi Eleonorini; kad široko blistavo zeleno lišće ne bi uzdrhtalo lagano kada ga povetarac pokrene, mislio bi čovek za ta stabla da su džinovske zmije iz Sirije, koje odaju čast suncu, svom gospodaru.