Artnit

Ovde se mora pomenuti i jedna druga česta greška. To je, naime, zabluda da ljubav nužno podrazumeva odsustvo sukoba. Baš kao što ljudi obično veruju da bol i tugu treba izbegavati u svim prilikama, tako isto veruju da ljubav podrazumeva potpuno odsustvo sukoba. A potvrdu ovakvog shvatanja nalaze u činjenici da borbe oko njih izgledaju samo kao razorne izmene udaraca koje ne donose nikakvog dobra ni jednoj ni drugoj strani.

Jedan od najzanimljivijih naučno-dokumentovanih psiholoških efekata koji se javlja u ljudskom ponašanju je efekat Romea i Julije, koji je posledica roditeljskog suprotstavljanja vezi dvoje mladih, a karakteriše ga jačanje privlačnosti i romantičnih osećanja onih u vezi. Ovaj efekat je dobio svoj naziv po ljubavnicima Romeu i Juliji iz tragedije Vilijama Šekspira istog naziva.

Da li je ona koja me voli velika dama, sva u svili, čipkama i nakitu, koja sanja o našim ljubavima na sofi kakvog budoara? Markiza ili vojvotkinja, malena i laka kao san, sa talasima belih sukanja koji se tromo vuku po zastorima i sa malom napućenošću koja je slađa od osmeha?

- Da, možda sam grešila: mnogo sam visoko letela. Ali nisam za to samo ja kriva. Ne želim da se razmećem, pošto to nije u mojoj prirodi... ali mora se priznati da imam nešto što nemaju mnoge druge devojke... držanje, na primer... ako obučem neku krpicu, ako tek hodam ili podignem ruku, ne znam zašto, ali to svi primete, upadam u oči, jednostavno ne prolazim nezapaženo.

Taj prizor nije bio nov za Rafaela. Svake je godine on gledao kako proljećni pupoljci izlaze iz zemlje koja se pokrivala cvijećem u atmosferi zasićenoj mirisima. Pa ipak je te noći bio duboko ganut gledajući na mjesečini polja pokrivena bijelim cvijećem kao snijegom.

Bilo je sveže doba noći, pred svanuće, doba dubokog sna, velikog odmora, duboke tišine. Čak su i tihi šumovi noći bili prestali. Slavuji više nisu pevali; žabe su prestale sa svojom galamom; samo je neka nepoznata životinja, možda kakva ptica, pištala u daljini, slabo, monotono, pravilno, kao neki mehanički rad.

- Oh! Kad si se zaustavio u Studiju da bi posmatrao komad očvrslog blata koje čuva moj oblik - reče Arija Marcela upravljajući svoj dugi vlažni pogled ka Oktavijanu - i kad je tvoja misao strastveno pohrlila ka meni, moja duša ju je osetila u ovom svetu u kome lebdim nevidljiva za obične oči; vera stvara Boga a ljubav ženu. Čovek je istinski mrtav samo kad više nije voljen; tvoja želja me je vratila u život, moćni poziv tvog srca je potisnuo razdaljine koje su nas razdvajale.

Koji hoće, dakle, da rađaju telom, oni više naginju ženama i predaju se tome obliku i ljubavi, da rađanjem dece besmrtnost, i uspomenu, i sreću, kako misle, "teku za sva potonja vremena". A koji su trudni u dušama - jer ima ih, reče, i takvih koji su u dušama trudni, i to u još većoj meri nego u telima - oni naginju onome što duši dolikuje i da začne i da rodi. Pa šta joj dolikuje?

Potom, i izuzev čisto strategijskih pojedinosti, u mom sećanju je rupa. Mislim da u svakom životu ima razdoblja kad čoveka zaista postoji i drugih kad je samo mešavina odgovornosti, umora i taštine u praznoglavaca. Te noći, ne mogući oka sklopiti, ležeći na džakovima u ambaru čitao sam rasparenu svesku De Recovih Memoara iz biblioteke u Kratovicama, i ako je potpuno odsustvo iuluzija i nada obeležje mrtvih, ovaj ležaj se nije bitno razlikovao od onoga na kojem je Konrad počinjao da se raspada.

J. A.: Bojite li se smrti?

M. D.: Ne znam. Ne umem da odgovorim. Otkako sam došla na more, ništa više ne znam.

J. A.: A sa mnom?

M. D.: Ranije i sada je između tebe i mene ljubav. Smrt i ljubav. Biće ono što hoćeš da budeš, ti.