Artnit

Hajtauer opet sedi kao istočnjački idol između svojih ruku paralelno položenih na naslon stolice. - Idite, Bajrone. Idite. Sada. Odmah. Napustite zauvek ovo mesto, ovo strašno, strašno mesto. Ja vam čitam misli. Reći ćete mi da ste tek sada upoznali šta je ljubav; a ja ću vama reći da ste tek sad saznali šta je nada. To je sve; nada. Predmet nije važan, ni za nadu, pa čak ni za vas. To može imati samo jedan cilj, put kojim ste vi krenuli: greh ili brak.

- Stojte! Ni reči više. Znam što hoćete da kažete. I prvo - hoćete naime da kažete - zaboravili ste večnu ljubav svoje mladosti. Upravo to hoćete da kažete. Smem li vas onda sa svoje strane pitati, najpoštovaniji, gde je ostala moja prva, jedina i večita ljubav? Zar se nije udala za nekog artiljerijskog kapetana?

Tek sad je on najednom shvatio smisao ove prirodne čarolije. Šta su u samoj stvari hteli da mu kažu ovi nizovi topola na horizontu, koji stalno idu u povorci i kao da od njega beže i u isto vreme kao da jure njemu u susret, kako bi se zatim udaljili iza njegovih leđa iščezavajući u magli, dok su se pred njim pojavljivale sve nove i nove povorke jurušajući na njega?

Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla. Naučio sam da biti voljen ne znači ništa a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija.

Da, šta je ljubav? Vetar koji šumi u ružama, ne, žuta varljiva svetlost u krvi. Ljubav je pakleno vrela muzika koja čak i staračka srca nagoni da igraju. Ona je kao krasuljak koji se širom otvara dolasku noći, a kao sasa od daha se zatvara i od dodira gine.

Nato će zlatar: "Ali, uvaženi moj gospodine Tusmane, meni se čini da za takvo ophođenje ili, kako to vi izvolevate nazvati, za takav razgovor sa ženama treba mnogo iskustva i vežbe, ako čovek neće da bude bedno prevaren."

Život nije stvar svrhe već pitanje toka. Važan je tok. Kad čovek razmisli, i bela rada nalik je kakvoj rečici koja ima svoj tok i koja se nikada ne zaustavlja. Od trenutka kada se među listovima pojavi sićušan pupoljak, pa za sve vreme sporog i neprekidnog nicanja zelene stabljike, dok se vrhovi belih latica probijaju prema svetlosti dana, postepeno se uobličavajući u nabijeni beli i žuti cvet savršenog oblika, koji se otvara i zatvara nekoliko dana i noći zaredom da bi se na kraju sasušio i čudnovato nestao - za sve to vreme nema zaustavljanja, nema oklevanja, sve se pretvara u minijaturno proticanje jednog vedrog i veselog života, prelazi putanju od punog sjaja do tihog i blagog nestajanja, kao kakav savršeni potočić koji dugo, neumorno žubori da bi na kraju nečujno presušio, pa čak i tada bez oklevanja, bez zaustavljanja.

- A poneke žene su ljubomorne; poznavao sam i jednu takvu. Ako muž nekud ode - ne može da izdrži: noću istrči iz kuće i ide da vidi: da nije tamo, u onoj kući, sa drugom? To je zlo. I ona sama zna da je to rđavo; i srce joj zamire i strepi; ali ona voli; i sve čini od ljubavi. I kako je lepo posle se pomiriti, posle svađe; sama se od sebe pokori pred njim, ili mu oprosti! I tako je obojima lepo; odjednom tako dobro, - kao da su se prvi put našli, ponovo venčali, pa se i ljubav ponovo začela.

Ljubav je, najzad, i najviši produkt kulture. Kod primitivnih ljudi ne postoji ljubav nego prohtev, ni san nego požuda. Što je veća kultura jednog naroda, u toliko je ljubav dublja, jer je komplikovanija i fatalnija. Žena nije više ženka nego ličnost, znači mnogostruka lepota: umetničko delo, duša i duh. Zbog ovog je osećanje ljubavi tesno vezano za nečiju inteligenciju i dobrotu.

"Beži", reče Duša, "jer sve bliže i bliže je more i, budeš li oklevao, ono će te ubiti. Beži, jer ja se bojim kad vidim kako ti je srce stegnuto preda mnom zbog ogromne ljubavi tvoje. Beži na neko bezbedno mesto. Valjda me nećeš bez srca poslati na onaj svet?"