Artnit

Bilo je sveže doba noći, pred svanuće, doba dubokog sna, velikog odmora, duboke tišine. Čak su i tihi šumovi noći bili prestali. Slavuji više nisu pevali; žabe su prestale sa svojom galamom; samo je neka nepoznata životinja, možda kakva ptica, pištala u daljini, slabo, monotono, pravilno, kao neki mehanički rad.

- Oh! Kad si se zaustavio u Studiju da bi posmatrao komad očvrslog blata koje čuva moj oblik - reče Arija Marcela upravljajući svoj dugi vlažni pogled ka Oktavijanu - i kad je tvoja misao strastveno pohrlila ka meni, moja duša ju je osetila u ovom svetu u kome lebdim nevidljiva za obične oči; vera stvara Boga a ljubav ženu. Čovek je istinski mrtav samo kad više nije voljen; tvoja želja me je vratila u život, moćni poziv tvog srca je potisnuo razdaljine koje su nas razdvajale.

Koji hoće, dakle, da rađaju telom, oni više naginju ženama i predaju se tome obliku i ljubavi, da rađanjem dece besmrtnost, i uspomenu, i sreću, kako misle, "teku za sva potonja vremena". A koji su trudni u dušama - jer ima ih, reče, i takvih koji su u dušama trudni, i to u još većoj meri nego u telima - oni naginju onome što duši dolikuje i da začne i da rodi. Pa šta joj dolikuje?

Potom, i izuzev čisto strategijskih pojedinosti, u mom sećanju je rupa. Mislim da u svakom životu ima razdoblja kad čoveka zaista postoji i drugih kad je samo mešavina odgovornosti, umora i taštine u praznoglavaca. Te noći, ne mogući oka sklopiti, ležeći na džakovima u ambaru čitao sam rasparenu svesku De Recovih Memoara iz biblioteke u Kratovicama, i ako je potpuno odsustvo iluzija i nada obeležje mrtvih, ovaj ležaj se nije bitno razlikovao od onoga na kojem je Konrad počinjao da se raspada.

J. A.: Bojite li se smrti?

M. D.: Ne znam. Ne umem da odgovorim. Otkako sam došla na more, ništa više ne znam.

J. A.: A sa mnom?

M. D.: Ranije i sada je između tebe i mene ljubav. Smrt i ljubav. Biće ono što hoćeš da budeš, ti.

Jednoga jutra, dok mu je Dama trljala noge, Žen-Ši se osloni na lakat i, tražeći nasumice Damine ruke, promrlja:

- Mlada ženo koja paziš onoga što će umreti, lagao sam te. Ja sam princ Žen-Ši.

- Kada sam došla k tebi, bila sam obična neuka malograđanka - reče Dama i nisam znala ko je princ Žen-Ši. Sada znam da je bio najlepši i najpoželjniji među ljudima, ali tebi nije potrebno da budeš princ Žen-Ši da bi bio voljen.

Moja zabava sada izaziva bes te smrti u meni, i smeh mog tela spotiče se pred grkom tugom moga mrtva srca, i nejasno se sećam te čudesne čežnje što sam nekad osećao i koja je ubrzo postala tragična, opominjem se, u srcu gde se zbivaju sve velike tragedije, moje čudesne želje da odem sa ove zemlje sa tom malom Ruskinjom, jer zemlja je ružna i puna smrti, a izgledalo je da mi nismo ružni i da nikad ne možemo umreti. A kad sam saznao da je to nemogućno, ili da možemo zaslužiti besmrtnost samo ako primimo ljudsku smrt i uputimo se njoj, postao sam podrugljiv, smejao sam se toj besmislenoj čežnji, zaboravio sam na nju, ostajući da živim, noseći novo odelo.

Tražio sam u svom sećanju lica svih onih žena pred kojima sam klečao kao mlad spreman da im poklonim ono što mi je bilo najdraže i najdragocenije samo da se približim središtu života i pronađem odgovor na tajanstveno pitanje koje sam nosio duboko u sebi.

A San Francisko? Zašto vas je razočarao?

BUK: On je dosta reklamiran. Znaš već, u filmovima, u literaturi, i bog, zna gde nije. Otišao sam tamo i promuvao se naokolo, ali ni sa čim nisam uspeo da se saživim. Slika koju sam već imao kao predrasudu bila je prejaka; logično je bilo da se razočaram. Kada sam otišao u Frisko, znao sam da ću morati da nađem posao. Znao sam da će neko da me zaposli i plati mi neku siću. Da ću morati da radim kao crnac i budem zahvalan što uopšte imam posao. Ali to je u svakom gradu tako.

Cvet sa svoje haljine, nekim čudom nesmožden za vreme onih mračnih trenutaka na travi, ona stavi u vodu pored prozora - Markov omiljeni cvet, on joj je to jednom rekao, neka ima svoj pun život, sa svojom mirisom, bojom i sećanjem na njega.