Ja nemam šta da mu dam, sve mi je uzeto. Da, da, bez obzira na vatrenost pisama, na besprekornost sluha, i pažljivo slušanje - ja mu nisam potrebna, i ti mu nisi potreban. On je stariji od naših prijatelja. Taj susret je za mene velika ozleda, udarac u srce, da. Tim pre što je on u pravu (ne njegova hladnoća! božanstvo koje se u njemu brani!), ja sam u svojim najboljim, najuzvišenijim, najjačim, najodsudnijim trenucima - ista takva. I možda sam baš zbog toga, spasavajući sebe (odbrambeno božanstvo u meni!), tri godine išla uporedo sa njim, nemajući Getea, bila Ekerman, i više od toga - S. Volkonskog! I tako sam uvek želela da u svakom, u bilo kom - ne postojim.
Života celog želeo sam da budem kao svi,
Al' svet, u svoj lepoti svojoj
Slušao nije cmizdrenje moje
I želeo da bude - kao ja.
Čak i bez navodnica. Te stihove sam zapamtila prema rečima L. M. Erenburg još u proleće 1925. godine. I tako su mi dragi. Jer stoleće je mogućnost da se popravi svet.
Da! Da li je stigao Erenburg? Da li je doneo? Šaljem ti još jednu svesku, za pesme. Danas je kod nas prvi tihookeanski dan: ni daška vetrića. (Mogu li da pišem ovakva pisma?)
Nedavno sam imala čaroban dan, čitav posvećen tebi. Nismo se rastajali do kasno u noć. Ne veruj “hladnoći“. Između tebe i mene duva promaja.
Šalji Šmita. U Pragu me je posetio njegov sin i za njega je bila tragedija dodavanje “Očakovskog“. Divan dečko, liči na oca. Sećam ga se 1905. godine u Jalti na pristaništu. Budi mi zdrav. Grlim te, rođeni.
M.
Iz knjige Pisma leta 1926.
