Artnit

Cordoba.
Daleka i sama.

Kobila crna, velika luna,
masline u bisagama.
Ako i znam pute, nikad
neću stići u Cordobu.

Hroničar Abasida saopštava da im je čovek iz pustinje (čiji je glas bio neobično milozvučan ili im se tako učinilo zato što je odudarao od okrutnosti njegove maske) rekao da oni iščekuju znak meseca pokore, ali da on propoveda bolji znak: znak doživotne pokore i sramne smrti. Rekao im je da je on Hakim, Osmanov sin i da je 146. godine od Iseljenja jedan čovek provalio u njegovu kuću, i nakon što se očistio i pomolio, mačem mu odsekao glavu i odneo je na nebo.

Noćas se moje čelo žari
noćas se moje vjeđe pote,
a moje misli san ozari
umrijet ću noćas od ljepote.

Čudna vremena. Božić se bližio, grad je bio pun okićenih jelki i Deda-Mrazeva Vojske spasa koji su zvonili zvonima. Samo još tri dana za kupovinu do Božića. Stajali su izgladnelih očiju pred izlozima. Uzdahnuli bi i produžili dalje. Isto su mislili: biće to nikakav Božić, i Arturo ga je unapred mrzeo, jer bi možda i zaboravio da je siromašan kad ga ne bi podsećali na to: svakog Božića ista priča, uvek nesrećan, uvek bi poželeo stvari o kojima nikad nije ni razmišljao, i koje bi mu tada bile uskraćene. Uvek je lagao drugoj deci: govorio im je da će dobiti stvari koje ni u snu nije mogao da dobije. Božić je pripadao deci bogatih. Mogli su da šire priču o tome, i on je morao da im veruje.