Pero
Žozef Kesel - Kad je čovek primoran da bude vezan za jedno mesto, to mu daje široko polje mašti
- To je prava Venecija, uskliknu ona. Nisam u njoj još nikada bila, ali sam uverena da je takva.
Antoan se nasmeja, nevešto, pošto se od toga već bio odvikao.
- Pa kako, onda, znate? upita je on.
Pismo Sergeja Jesenjina svom prijatelju i izdavaču Petru Čaginu
P. I. ČAGINU
(Moskva, 27. novembra 1925)
Dragi Petre! Pišem ti iz bolnice. Opet sam pao u postelju. Zašto - ne znam, i verovatno niko ne zna.
Vidiš, treba lečiti živce, a ovde su sve neki feldvebeli. Njihova teorija sastoji se u tome da zidovi leče bolje od ikakvog leka.
Arhimandrit Kiprijan Kern - U ovo vreme postaje sve jače osećanje duhovne, kulturne i intelektualne usamljenosti
Sergijevo Podvorje
5. 12. 44.
Dragi Ivane Aleksejeviču,
Od Borisa Konstantinoviča ponešto saznajem o Vama i Vašim pismima i stalno žalim što niste ovde. Pišem Vam ne da bih Vam nešto posebno napisao, već samo da bih Vam, po ko zna koji put, pokazao svoju duboku i davnašnju ljubav i poštovanje prema Vama. Dali ste mi jednom to pravo i, koristeći se Vašim dobrim odnosom, dozvoljavam sebi da Vam još jednom izjavim svoju ljubav.
Džon Fante - Još jedan od onih iz fabrike sardine!
Spavao ili bio budan, bilo je sasvim svejedno. Mrzeo sam fabriku konzervi, i večito sam smrdeo kao puna kesa ribe. Nikad me nije napuštao, taj smrad konjske lešine na ivici puta. Pratio me na ulicama, ulazio je sa mnom u zgrade. Kad bih legao uveče u krevet, bio je tu, kao ćebe, svuda na meni. A u mojim snovima bile su ribe ribe ribe, skuše koje kruže u crnom bazenu, a ja vezan za motku naglavce tonem unutra. Smrad je bio u mojoj hrani i odeći, osećao sam ga čak i na četkici za zube. Isto je bilo sa Monom i mojom majkom. Na kraju je postalo tako grozno da smo petkom jeli meso. Majka nije mogla ni da pomisli na ribu, bez obzira što je to spadalo u greh.
Tomas Bernhard - Naša zemlja nije još nikada u svojoj istoriji padala na tako niske grane
Država je bankrotirala, rekoh, ona je na to klimnula glavom, vlada je korumpirana, rekoh, socijalisti koji su sada već trinaest godina na vlasti, iskoristili su tu vlast do krajnjih granica i potpuno upropastili zemlju. Dok sam govorio, gostioničarka je klimala glavom i odsutno gledala čas u mene, čas kroz prozor.
Maksim Gorki - Razdelio se svet na robove i vladare
Kao bistri potok sliva se mladi glas, Vanja se izdigao na kolena. On nije visok rastom, ali je skladan i jak. Njegovo zamišljeno lice čoveka zaplašenog životom menja se, iznutra ga obasjava svetlost.
- Ne želim ja da budem viši od Njega, ali zakone Njegove hoću i moram da razumem - zašto su dela vavilonska bolja pred Njim od dela sionskih?
Stanislav Rakus - Sva sreća što sam osećajan čovek i što nemam karakter
- Ono što pričam - govorio je Zaharijaš - trebalo bi da zapisujem. Vlastodršci imaju pri ruci timove stenografa a mi, ljudi koji otkrivamo svet, njegovu bit i skrivene nedostatke, nemamo ništa. Za razliku od moćnika ovog sveta, koji su moćni samo zbog svoje prosečnosti i zato što nikada ništa neće preduzeti, mi - odnosno ti i ja - ne znam da li si primetio da reč ti izgovaram s velikim “T“, držimo do toga da u slobodnom razgovoru poštujemo i ritam, ali to niko ne beleži, jer timovi zapisničara služe onima čiji je govor artimičan, bezobličan, nesemantičan, horizontalan, zao, bolestan i loš i odvija se u frazama.
Henri Miler - Grad raste kao rak; ja moram rasti kao sunce
Tako prolaze trenuci, istinski vremenski trenuci bez prostora, u kojima ja sve znam i, znajući sve, tonem u podzemlje bezlična sna.
Između takvih trenutaka, u međuprostorima sna, život uzalud pokušava podići zgradu, ali su mu skele mahnite gradske logike slaba potpora. Kao individuum, kao stvorenje od krvi i mesa, svakog me dana sravne s bezmesnim, beskrvnim gradom čije je savršenstvo produkt same logike i smrt snu.
Alberto Moravija - Ali u budućnosti nema ničega, ne može ničega ni biti, sve ono što nas se tiče nalazi se u sadašnjosti
Zaista, nakon što me je saslušao natmureno i s izrazom sve veće dosade, Šapiro je rekao sladunjavim glasom, s lažnom simpatijom: - Jadni moj mladiću, kad je neko tako srećan da ima dvadeset godina...
- Pardon, ja imam dvadeset sedam.
Agota Kristof - Prošao sam kroz život i ništa nisam našao
Ulazimo u jednu veliku prostoriju, moj brat uzima flašu sakrivenu iza knjiga biblioteke:
- To je sve što je ostalo. Burad je prazna.
Pijemo. Moj brat gladi crveni pliš na stolu:
Pero