Pero
Aleksa Šantić - Naš stari dome
Naš stari dome, kako si oronô!
Kapije tvoje niko ne otvara,
po njima mirno crv dube i šara -
grize, kô čežnja jedno srce bono.
Vasko Popa - Stolica
Umor lutajućih bregova
Dao je oblik svoj
Telu njenom sanjivom
Ežen Jonesko - Uvek je bilo dovoljno razloga da me mrze, nikad dovoljno da me vole
STARAC: Mnogo sam patio u svom životu... mogao sam nešto da budem, da sam bio siguran u podršku Vašeg Veličanstva... nisam imao nikakve podrške... da niste došli, sve bi bilo prekasno... vi ste, Sire, moja poslednja nada.
STARICA, odjek: Poslednja nada... Sire... ... slednja nada.
Velibor Gligorić - O komediji Pokojnik Branislava Nušića
Nušić je u Pokojniku dosledan svome patrijarhalnom stavu prema braku. I tu je žena "nevaljalica" koja vara muža, zbog nje je muž prinuđen da beži u svet, da odigra nešto slično od one istorije u Tolstojevom Živom lešu. Za vreme dok on stranstvuje kao fingirani samoubica, "pokojnik", beskrupulozni naslednici odnose mu lažju i prevarom imovinu i naučne radove.
Mrtvo more
U alegorijsko-satiričnoj pripoveci Mrtvo more Radoje Domanović prikazuje društvene pojave u Srbiji krajem XIX veka za vreme vladavine Obrenovića. Njen naziv ukazuje na veliko Mrtvo jezero u Jordanu, koje je devet puta slanije od mora, pa u njemu nema života osim za neke vrlo otporne mikroorganizme i bakterije. U ovoj pripoveci Mrtvo more postaje metafora za malograđansku uparloženu sredinu u kojoj nema istinskog života i vlada mrtvilo.
Priča o vezirovom slonu
Pripovetka Priča o vezirovom slonu je jedna od pripovedaka iz travničkog života Ive Andrića. Objavljena je prvi put u časopisu Književnost 1947. godine. Ona se oslanja na ono što je u prošlosti već bilo pripovedano, ali ta pomaknutost u prošlost je dopunjena i kulturnom udaljenošću, istočnjačkim egzoticizmom. U središtu priče su Travnik i Travničani čiji je izrazito negativan karakter prikazan veoma slikovito kroz komičnu borbu protiv slona, uz pokornost njegovom gospodaru.
Miloš Crnjanski - O Ex Pontu
Pročitao sam i spustio knjigu. Bone, mutne reči pisane u zatočenju. Pesme... i opet taj osećaj blage svetlosti u sobi bolesnika u proleće, kad se kroz mutna okna vide grane što pupaju. Ne, nije melanholija, biće da je ovo tuga, nije melanholija.
Osećaj mladosti liči mi na Puškina. Andrić ima njegov uplašen pogled, kojim gleda sebe i mladost, one gorke začuđenosti pred grobljem, i neke muške crte u bolu, pri rastanku, ili na putu, ili uveče.
Marina Cvetajeva - Pišite, pišite što više!
Sve je to bilo. Moje su pesme dnevnik, moja poezija je - poezija vlastitih imena.
Svi ćemo proći. Za pedeset godina svi ćemo biti u zemlji. Pojaviće se novi likovi pod večitim nebom. I imam volju da svima koji još žive, doviknem:
Džordž Gordon Bajron - Ona hoda u lepoti
Ona ide u svetlu lepote
Ko noć blaga u zvezdanom sjaju.
Sve što ima u svetu krasote:
Svetlog, tamnog - njene oči daju
Sve nežnosti, i divote s njima,
Što dan blistav ne može da ima.
Sima Pandurović - Biserne oči
Kao duh jeseni u šum lišća svela,
K'o tuga u život naših želja tajnih,
U moju se dušu nečujno uplela,
Na plimi uzdaha nemih i beskrajnih,
Sugestija tiha sa visina lednih,
Dubinom strasti svih srdaca vernih
I tamne noći - sugestija jednih
Očiju bisernih.
Pero