Smatra se da je izreku In vino veritas sa sličnim značenjem prvi pomenuo grčki pesnik Aklej iz Mitilena u VI veku pre nove ere. To je i naslov njegove pesme u kojoj još piše: “Vino, dragi moji, i istina Stari su prijatelji.“
Rimski pesnik Plinije Stariji u svom delu Istorija prirode navodi ranu aluziju na latinsku izreku In vino veritas. On je istinu pripisao vinu: “Volgoque veritas iam attributa vino est“. Antički grčki pisac Herodot tvrdi da su Persijanci kada su odlučivali o nečemu dok su pijani, ponovo razmatrali odluke kada su trezni. Autori nakon Herodota su dodali da ako su Persijanci doneli odluku dok su trezni, oni su je preispitivali kada su bili pijani. Rimski istoričar Tacit opisao je kako su germanska plemena održavala veće na praznicima, jer su verovali da niko ne može lagano da laže kada je pijan. Izreka u poznatom obliku pronađena je u delu Adađa, zbirci grčkih i latinskih izreka iz 1500. godine, koju je sakupio holandski humanista, filolog i teolog Deziderijus Erazmus.
Latinska izreka In vino veritas se odnosi na ljude koji pod uticajem alkohola, slobodno govore svoje misli i često ga prati in aqua sanitas ili u vodi je zdravlje. U tom kontekstu nudi se upozorenje protiv pijanstva. Tumačenje izreke se sastoji u verovanju da pod dejstvom vina čovek govori iskrenije i dosledniji je onome što misli, opušteniji, slobodnije ili hrabrije izražava ono na šta se u trezvenom stanju često ne usuđuje.
