Tužna je i sumorna stvar putovati iz Italije, makar i u Francusku. Međutim, očaravajuća je stvar pešačiti na jug, prema Italiji, na jug i na zapad. Ima nečeg uzvišenog u naumu da se krene na zapad, čak i prema Kornvolu, prema Irskoj. To je kao da su, za naše duhove, magnetni polovi na jugozapadu i severoistoku, i s jugozapadom, na zalasku, kao pozitivnim polom. I tako, dok pešačim kroz Švajcarsku, iako je ona dolina sumraka i potištenosti, svetlo izgleda kao da na svakom sledećem koraku seva od radosti.
Bilo je nedeljno jutro kad sam otišao iz doline u kojoj su živeli Italijani. Brzo sam se prebacio preko reke, grabeći prema Lucernu. Dobro je bilo biti napolju, s rancem na leđima, penjući se uzbrdo. Ipak, drveće pored puta bilo je gusto; još nisam bio slobodan. Bilo je nedeljno jutro, veoma tiho.
Kroz dva sata obreo sam se na vrhu brda, osmatrao dolinu koja se isprečila ispred Ciriškog jezera, raširivši se preko pojasa niskog pobrđa, kao na reljefnoj karti. Nisam mogao da podnesem da je gledam, bila je tako mala i nestvarna. Imao sam osećaj kao da je lažna, kao da predstavlja ogromnu reljefnu kartu po kojoj sam šarao pogledom i koju sam želeo da zgužvam. Nisam mogao da poverujem da je to bio stvaran svet. Bila je to uobrazilja, maštarija, poput bezizraznog pejzaža na zidu kojim treba da se zakloni onaj pravi.
Iz putopisa Suton u Italiji (zbirka putopisa Italija)
