Sve je zlosrećno, sve je grozno. Misao o smrti sve se više meša, kod mene, s mišlju o ljubavi. Smatram da si za mene izgubljena. Zašto si tako daleko? Ima 17 godina kako te volim a ja imam još 17 godina. Još nisam ništa postigao a budućnost je jasnija nego onda kad sam imao 17 godina. Misao o nesreći rodila se danas s ljubavlju prema tebi, bez spasa. Ni sada ne znam, kao što ni onda nisam znao da bolje procenim šta treba da učinim da bih te sačuvao, da bih te imao, da me potpuno voliš. Zašto si tako daleko? Bio sam potresen, strašno, što ne dobijam telegram koji sam tražio od tebe tokom pet dana. A kad sam ga sinoć primio, ostao sam preneražen: on mi nije ništa doneo. Ostavio mi je svu moju bedu, svu moju glupu muku.
Kad bi znala kako želim da te vidim, kako bih želeo da te imam pored sebe, kao što sam te imao prošle godine u Kanu. Dobro znam da ne mogu da te sačuvam, da od zajedničkog života činimo samo užas, ali meni se čini da te nemam već godinama. I izgubio sam volju za život, za šetnje, za sunce, za žene. Ostala mi je samo gorka i strašna volja za ljubav.
Ali ne budi nesrećna. Trebalo je, vidiš li, da ti to sve kažem. Već sam ti napisao, a nisam ti ih poslao, dva pesimistička pisma. Ali ne treba više da ćutim, ili ću neizlečivo propasti.
Iz knjige Pisma Gali
