Ono što je najneobičnije u tim varijacijama je da one ne podrazumevaju ni poštovanje početnog motiva (akademsko zastrašivanje), niti jednostavan izgovor za romantičnu ekspresivnost (nekakvu "unutrašnjost" koja bi se kroz njega izrazila). Tačnije bi bilo reći da Pikaso oblike dovodi do paroksizma, sabija ih, čini ih gipkim, grana i oslobađa pravila predstavljanja - sve do tačke u kojoj ti razvijeni, preuzeti, preobraženi, uvećani i izmenjeni oblici ne počnu bukvalno da uživaju u sebi samima. Otud, verovatno, muzikalnost tih serija (naročito Menina u kojima nam Pikaso, na neki način, daje "svoju umetnost fuge" - ili prinosi svoju "likovnu žrtvu").
Iz dela Povratak baroka
