Prema svedočanstvu Ebersovog papirusa, jednim od najstarijih medicinskih zapisa u ljudskoj istoriji, datiranog 1506. godine pre nove ere stari Egipćani su kamilicu koristili za snižavanje temperature i lečenje i ulepšavanje kože. Takođe, je bila i deo rituala balsamovanja.
Nekoliko naučnika antičkih vremena, poput Hipokrata, Plinija, Dioskorida, Galena i Asklepijada proučavali su kamilicu i zabeležili svoja saznanja u spisima. Dioskorid je ukazao na propisivanje kamilice za razne tegobe. Hipokrat je kamilicu opisao kao lekovitu biljku, a čaj od kamilice preporučili su Galen i Asklepijad. Hipokrat i Plinije su preporučivali kamilicu kod glavobolje i problema sa jetrom, bubrezima i bešikom.
Stari Egipćani, Grci i Rimljani su verovali da kamilica može izlečiti groznicu, bolove u stomaku i ublažiti posledice moždanog udara. Cvetove kamilice su koristili za lečenje eritema i kseroze izazvane zbog suvog vremena i kao smirujući napitak u obliku čaja.
U Indiji, kamilicu već hiljadama godina preporučuju ajurvedski lekari. Prema učenju reišija, drevnih istočnjačkih lekara, čaj od kamilice blagotvorno deluje na najviše izloženu čakru okolnim uticajima, pleksus solaris u kojoj se stvara životna energija koja cirkuliše nervima. Čaj od kamilice umiruje želudac, a njegov efekat se ispoljava posle petnaestak minuta i čovek se opušta i misli mu se smiruju, slično kao u meditaciji.
Lacnunga (lekovi), drevni anglosaksonski spis, sadrži listu od devet svetih biljaka, među kojima je i kamilica. U njemu se navodi da se koristi kod nesanice, glavobolje, problema sa kožom, reume, lošeg varenja, gihta.
U srednjem veku kamilica se koristila za suzbijanje i lečenje tuberkuloze i kuge. Da bi ih zaštitile od epidemija bolesti na jaslice novorođenčadi kačene su gomile kamilice.
