Ingmar Bergman - Pružam ruku i molim ga za oproštenje, sad, danas, ovog trenutka
Postoji razlog da se doda i jedna beleška, koja teško da ima ikakve veze sa ovom pričom, pošto se gore opisana scena odigrala pre više od dvadeset godina. Moj odnos prema ocu menjao se skoro neprimetno. Mislio sam, skoro neizdrživo tronut, na njegov pogled kad se probio iz zemlje sumraka i zamolio Boga da blagosilja njegovog sina.
Ingmar Bergman - Slika roditelja jasno je urezana, uprkos mutnoj svetlosti
Odmah vidi da su vrata majčine sobe napola otvorena i zauzima zgodno mesto u predsoblju: može da vidi, a da ne bude viđen. Majka sedi u krevetu s rukama oko kolena, spavaćica joj je skliznula sa oblog ramena, nije uplela noćnu pletenicu. Teška, tamna kosa sliva se preko ramena, lice joj je bledo u treperavoj svetlosti zore. Cvetni dezen na roletnama, svetlozeleni zidovi. Kineski paravan oko umivaonika, malene slike pejzaža (akvareli koje je naslikao ujak Ernšt), kao sunce žuta krpara, sve je sivo i treperavo, i sporo, sporo.
