Tako je i sa životom, a pogotovo sa ljubavlju. Nema tu svrhe. Nema tu šta da se prekine, šta da se odbaci, sem laži i neistine, a one nisu ni ljubav ni život. Ljubav je sama po sebi tok, proticanje; ona je sazdana od dva potoka osećanja od kojih jedan izvire u ženi, drugi u muškarcu i ta dva potoka teku, teku i nikada se ne zaustavljaju; ponekad u njima zablistaju zvezde, ponekad se njihove vode uzburkaju, ali oni večito teku, i u tom proticanju oni se spajaju. Jedan odnos može uroditi mnogim plodovima, kao što i koren bele rade može dati bezbroj cvetova; ali kad leto mine, svi će ti cvetovi uvenuti iako stabljika ostaje. Kad cveće ne bi venulo, ono ne bi bilo cveće, ono bi bilo nešto veštačko. Ali uvenuli cvetovi imaju korenove i u svakom korenu život teče dalje, život se nastavlja. I taj tok je jedino što je važno; treba živeti i dopustiti drugima da žive, voleti i dozvoliti drugima da vole. Ljubav ne zna za svrhu.
Iz eseja Da li se žene menjaju?
