No mladi Ribar nije ni slušao Dušu, nego je dozivao malu sirenu i govorio: "Ljubav je bolja od mudrosti, i dragocenija od bogatstva, i lepša od nožica kćeri čovekovih. Vatra je ne može sagoreti, niti je voda ugasiti. Dozivao sam te u zoru, a ti nisi dolazila na moj poziv. Mesec je slušao tvoje ime, a ti nisi imala obzira prema meni. Jer opako te bejah napustio, i odlutao na sopstveni jad. A ipak je ljubav prema tebi vazda prebivala u meni, i vazda bila jaka i ništa nad njom nije prevagnulo, premda sam video i zlo i dobro. A sad, kad si umrla, i ja ću neizostavno umreti s tobom zajedno."
Duša ga je preklinjala da ode, ali on nije hteo, toliko je velika bila njegova ljubav. A more priđe bliže, i htede ga poklopiti talasima a on, shvativši da je kraj tu, poljubi svojim mahnitim usnama ledene usne Sirenine, i srce u njemu prepuče. A pošto mu je srce puklo jer je bilo prepuno ljubavi, Duša nađe ulaz i uđe, te bi jedno s njim kao i ranije. I more poklopi mladoga Ribara talasima.
Iz bajke Ribar i njegova Duša
