Artnit

Izraz "kič" je slabo poznat u francuskom jeziku, upotrebljen tek slučajno u naučnoj literaturi, poglavito od E. Morena (Duh vremena). Kao opštepoznat, uobičajen, značajan pojam, vezan je pre svega za jedno razdoblje estetske geneze, za jedan stil koji je odsustvo stila, za jednu funkciju komfora koja se nadovezuje na njegove već ustaljene funkcije, za ono nešto što napredak stvara kao svoj "višak".

Toj slici treba da suprotstavimo sliku robne kuće u svoj njenoj veličini, građevine koja je zbrisala sa zemlje čitav blok zgrada, trgovačko sunce velikog grada kome služi 3 000 lica primajući 20 000 mušterija dnevno na 40 000 m². Radnja sa slobodnim ulazom u istom nivou sa trotoarom, gde ulaz ne podrazumeva moralnu obavezu kupovine, a ta je sloboda tako očevidna u tom otvorenom prostoru anonimnom za bezličnog posetioca, prijatnom za plašljive, bojažljive, za štedljive, privlačnom za kokete, sa svojim ogromnim izlozima koji se pružaju na ulicu svuda oko palate, a namenjeni su očima i željama.

U svom poznatom delu Psihologija kiča - umetnost sreće, francuski sociolog Abraham Mol svoj pristup kiču određuje kao socijalno-psihološko ispitivanje. Kič proglašava za umetnost sreće i ističe da ona čini svakodnevni život prijatnim pomoću niza rituala koji ga ulepšavaju. Po njemu se kič delo odlikuje ponavljanjem, gomilanjem i preteranom teatralnošću, stvarajući stereotipe koji odgovaraju brzom zadovoljavanju popularnih potreba.