Artnit

Daleko od sveta, njegove buke, njegovog muvanja, njegovih ujeda i turobne jasnoće, sudim o tom svetu i o onima koji su kao i ja u njega nepovratno bačeni, i o onome koga treba da izbavim, ja koji ne znam ni sebe da izbavim. Sve je tamno, ali onom prostom tamom koja odmara od velikog razbucavanja. Mase se pokreću, gole kao zakoni. Znati od čega su one načinjene, nikome do toga nije stalo.

Pomišljao sam ponekad da svi oni čiji je kraj blizu imaju ista priviđenja kao i ja. Sva strepnja, strah, briga i želja sa životom bili su popustili u meni, a odricanje od vere, koja mi je bila usađena još u detinjstvu, dalo mi je izvanredan unutrašnji mir. Izgled na zaborav posle smrti pružao mi je utehu. Pomisao na zagrobni život plašila me je i iscrpljivala.

Jedna godina, opet jedna godina! Vreme strahovito brzo prolazi. Da li se to isplati, da ovde, na suprotnoj tački zemljine kugle, sedim na klupi pod palmom u takvoj usamljenosti, napušten od svake misli, čak i od osećaja čežnje za kućom, nije dobro ni pomisliti na to, jer se od toga može poludeti.

Odlazim kući!

“Šta bismo ti i ja činili u životu?“ (kao nenastanjeno ostrvo! na ostrvu - znam). - “Otišli bismo kod Rilkea.“ A ja ću ti reći: Rilke je preopterećen, njemu ništa i niko nije potreban, naročito snaga, koja uvek odvlači: udaljuje. Rilke je asketa. Geteu je u starosti bio potreban samo Ekerman (njegova potreba za drugim Faustom i uši što zapisuju). Rilke je prerastao Ekermana, njemu između Boga i “drugog Fausta“ nije potreban posrednik. On je stariji od Getea i realniji. Kao da me zapahnjuje njegova posednička hladnoća, u njegov posed sam namerno i unapred uključena.

U aprilu 1890. godine Meri Kasat je prisustvovala izložbi japanskih obojenih drvoreza u Školi lepih umetnosti u Parizu. Nakon ovog događaja do 1891. godine radila je seriju od deset grafika u boji na kojima prikazuje uobičajene trenutke iz života modernih žena iz više klase. Na ovim grafikama je očigledan uticaj japanskih majstora Utamara i Tojokunija. Grafika Pismo iz ove serije, koja se danas nalazi u muzeju umetnosti Metropoliten u Njujorku urađena je tehnikom suve igle i akvatinte na papiru.

27. oktobar 1909.

Draga, večeras je stari ljubavni plamen ponovo počeo da se budi u meni. Ja sam ljuštura od čoveka: moja je duša u Trstu. Samo me ti poznaješ i voliš. Bio sam večeras u pozorištu sa ocem i sestrom - grozan komad, odvratna publika. Osećao sam (kao što uvek osećam) da sam stranac u rođenoj zemlji.

- To je prava Venecija, uskliknu ona. Nisam u njoj još nikada bila, ali sam uverena da je takva.

Antoan se nasmeja, nevešto, pošto se od toga već bio odvikao.

- Pa kako, onda, znate? upita je on.

Varljiva je misao da postoji neka crta koja deli svet jave od sveta snova. N. i ja smo, na primer, zbunjeni osećajem da se unutar nas odvija nekoliko istovremenih života; to je osećanje što samo upućuje na prostor i vreme. Možda smo izabrali Krf zato što predstavlja predvorje egejske Grčke, sa njenim, poput dima sivim, vulkanskim ostrvima nalik kornjačinim oklopima, što plutaju nisko naspram nebeskoga stropa.

Čisto snebivajući se prijeđoh opkop, pokretni most, pa unutrašnja gradska vrata, pa uđoh na Placu, među dva dugačka reda jednolikih, od starine mrkih dvorova, sa svedenim vratima i prozorima pri dnu, te mi se učini da prolazim kroz kakvu fantastičnu ulicu, koja će me odvesti u njeki neslućen kraj, kaki se u snu priviđa čovjeku!

Jutros rano, pošto sam na rahatluku i meku dušeku proveo pet punih dana u Skadru, utovariću se u čamac koji me čeka na Bojani kod velikog mosta, pod đumrukom skadarskim; spustiću se malo da uplivam u jezero, koliko da me želja mine, a za tim se povrniti i predati toku Bojaninu, te da me sobom odnese u Sinje More.