Ali jedan je zadatak Priroda postavila pojedincu. Ne ispuni li ga, umreće. Ispuni li ga, svakako će umreti. Prirodi nije stalo; mnogo je onih koji su poslušni, ali u ovoj stvari preživljava i uvek je živela samo poslušnost a ne poslušni. Koskuševo pleme bilo je vrlo staro. Starci koje je poznavao kao dečak, poznavali su druge starce pre sebe. Stoga je istina da pleme živi, da stoji za poslušnost svih članova, unatrag do u zavoravljenu prošlost, koje ne pamte više čak ni poslednja konačišta. Oni se ne računaju; bili su epizode. Nestali su kao oblaci s letnog neba. I on je epizoda i on će nestati. Prirodu nije briga. Životu je postavila jedan zadatak, propisala jedan zakon. Nastavljati vrstu zadatak je života, a zakon mu je smrt. Lepo je gledati devojku, čvrsto stvorenje bujnih grudi, poskočnog koraka i blistavog pogleda. Ali njen je zadatak još pred njom. Sjaj u očima zažariće se, korak postati življi, sad je smela, a sad krotka s mladićima i zaražava ih vlastitim nemirom. I postaje sve lepša, i još lepša oku, dok je neki lovac, koji se više ne može suzdržati, ne odvede u svoj šator da mu kuva, radi i postane majka njegove dece. A s dolaskom potomstva nestaje lepe spoljašnosti. Udovi joj otežaju i vuku se, oči se zamute i zgasnu, i samo dečica nalaze radosti u tome da se priviju uz smežurani obraz stare skvo što sedi kraj vatre. Njen je zadatak ispunjen. A još malo, čim nastupi prva glad ili prva dugačka staza, ostaviće je, kao što su i njega ostavili, u snegu, uz naramak pruća. Takav je zakon.
Iz pripovetke Zakon života
