Artnit

Vukovi su se pojavili sledećeg dana. Toliko smo o njima ovde govorili da su napokon rešili da se pokažu. Izgleda da nisu došli neprijateljski nastrojeni, možda zato što je ishod lova, tokom poslednjih noćnih časova, bio dovoljan da im utoli glad, a osim toga, jedna ovakva kolona, s više od pedeset ljudi, i to većinom naoružanih, nameće poštovanje i obazrivost, jer vukovi mogu biti zli, ali glupi svakako nisu.

Bilo je čak i onih koji su predviđali da će se slonovo putovanje završiti ovde, u ovom moru kod Rozasa. Da li zbog toga što će brodski most popustiti i pući pod četiri tone tereta, ili zato što će ga malo jači talas izbaciti iz ravnoteže i gurnuti naglavačke u morsku dubinu, tek, izgleda da je došao sudnji čas nekada srećnom Solomonu, sada tužno prekrštenom u varvarsko ime Sulejman.

Jedan čovek zakuca na kraljeva vrata i reče mu: Daj mi barku. Kraljeva kuća imala je mnoga vrata, ali ova su bila namenjena za prijem molbi. A pošto je kralj provodio sve svoje vreme sedeći iza kapije zahvalnosti (razume se, zahvalnosti koju su podanici iskazivali njegovom veličanstvu), kad god bi čuo nekoga kako lupa na vrata molbi pravio se nevešt, i tek kada bi neprestani udari bronzanog zvekira postali ne samo nepodnošljivi već i sablažnjivi, remeteći mir čitavog susedstva (ljudi bi počeli da gunđaju: Kakav nam je ovo kralj kad se pravi gluv), kralj bi izdavao naređenje prvom sekretaru da ode i raspita se šta taj gnjavator hoće, kad je toliko navalio pa ne može da se smiri.