Artnit

“Gospođice Karpenter. Molim vas. Ja znam svoj posao,“ rekao je mladi čovek. “Vi samo držite oči dobro otvorene da vam ne promakne ni jedna banana-riba. Danas je upravo perfektan dan za banana-ribe.“

“Ne vidim ni jednu“ rekla je Sibil.

“Samo mi odgovori još na to jedno pitanje,“ rekao je Nikolson. “Obrazovanje mi je strast, u stvari... to predajem. Zato i pitam.“

“Za sad... nisam sasvim siguran šta bih učinio,“ rekao je Tedi. “Znam samo da sam prilično čvrsto uveren da nikada ne bih počinjao s onim čime škole obično počinju.“ Prekrstio je ruke i nekoliko trenutaka razmišljao.

Zui, koji je sada stajao dovoljno blizu, pročita najgornji citat u levoj koloni i nastavi da čita naniže. Po izrazu njegovog lica, ili po odsustvu bilo kakvog izraza, on kao da je ubijao vreme na nekom peronu, čitajući bilbord sa reklamom medicinskih uložaka doktora Šola.

"A najgore je bilo na tom predavanju", reče. "Šta je bilo - uvrtela sam u glavu i nisam mogla da se toga oslobodim - kako je ceo koledž samo još jedno od onih glupih, ništavnih mesta na svetu za zgrtanje zemaljskih blaga i ostalog. Mislim, blago je blago. Kakva je razlika da li je to blago novac, nekretnine, ili čak kultura, ili samo obično znanje? Meni je sve to izgledalo sasvim isto, ako samo skineš omot - a i sad mi tako izgleda! Ponekad mislim da je znanje - bar kad je samo sebi cilj - najgore od svega. U svakom slučaju, najteže ga je opravdati."

"Rekao je kako bi bilo veoma lepo da se dolazeći kući nađeš u pogrešnom stanu. Da zabunom ručaš sa nepoznatim ljudima, da zabunom spavaš u tuđem krevetu, i da se izjutra, odlazeći, sa svima izljubiš kao da su tvoja prava porodica. Rekao je kako bi čak voleo da svi ljudi na svetu potpuno isto izgledaju. Rekao je kako biste tada za svakoga koga sretnete mogli misliti da vam je žena, majka ili otac, i ljudi bi se neprestano međusobno grlili bilo gde da se nađu, i to bi bilo "baš zgodno"."

Kad se božićna tačka završila, počeo je prokleti film. Toliko je bio debilan da nisam mogao da odvojim pogled s platna. Bio je o nekom Englezu - zvao se Alek nešto - koji je bio u ratu i onda je u bolnici izgubio pamćenje. On izađe iz te bolnice sa štapom i ćopa na sve strane, po čitavom Londonu, ne znajući ko je. On je u stvari vojvoda, ali pojma nema o tome.

Predstava nije bila tako loša kao neke koje sam gledao. Ali svejedno je bila glupa. Nešto o petsto hiljada godina u životu nekog starog bračnog para. Počinje kad su oboje mladi i sve, a roditelji te devojke ne žele da se ona uda za tog mladića, ali ona se ipak udaje za njega. Onda postaju sve stariji i stariji. Muž odlazi u rat, a žena ima brata koji je pijanac. Nisam baš mogao da se zainteresujem za sve to. Mislim, nisam se preterano uzbuđivao kad bi neko u toj porodici umro ili nešto. Svi su ipak bili samo gomila glumaca.