Iako pejzaži Gustava Klimta kao što je Park ukazuju na to da je poentilizam imao veliki uticaj na njega, on nikada nije izrazio interes za korišćenje optike u svom radu, a formalni aspekti slike izgleda da to potvrđuju. Klimt ne koristi dijametralno suprotne tačke boje kako bi povećao osvetljenost zelenih, žutih ili plavih tonova na lišću drveća.

Prvih devet desetina slike Park pojavljuju se kao masivna apstraktna zakrpa ili dekorativni mozaik. Samo uz pomoć donjeg dela slike postaje očigledna njihova reprezentativna funkcija. Klimtova manipulacija prostorom postaje centralna strategija, pošto naizgled čvrsta, neprekinuta masa lišća vizuelno dominira na slici kao da pritiska prostor ispod njega, uključujući debla stabala, a metalnu klupu u donjem desnom uglu kao da će uskoro “progutati“ spuštena zavesa od lišća. Uprkos funkciji klupe kao mesta na kome se ljudi mogu odmoriti dok naizgled uživaju u prirodnom okruženju, ovde ih nema.