Gornja, tanka ivica razvučenog oblačka zablista kao zmijice; njihov je blesak sličan blesku kovanog srebra... Ali su, eto, opet pokuljali razigrani zraci i veselo, i veličanstveno, baš kao da uzleće, diže se moćna svetlost. Oko podne se obično pojavi jato okruglih visokih oblaka, zlaćanosivih, sa nežnim, belim ivicama. Oni se skoro ne miču s mesta, kao ostrva posejana po reci, što se u nedogled razlila i teče oko njih u prozračnim rukavicama mirnog plavetnila; dalje, ka ivici horizonta, oni se sabijaju, zbijaju, plavetnilo između njih više se ne vidi; ali su i oni isto tako plavetni kao nebo: svi su prožeti svetlošću i toplotom... Boja horizonta, laka, bledoljubičasta, ne menja se u toku čitavog dana i svuda je jednaka; nigde ne tamni, ne skuplja se nepogoda, samo se ponegde plavkaste pruge pružile odozgo naniže: to sipi jedva primetna kišica. Pred veče tih oblaka nestaje; poslednji; crnkasti i neodređeni, kao dim, leže kao ružičasta klupčad prema suncu koje zalazi; na mestu gde je ono zašlo, isto onako mirno kao što se mirno i uzdiglo na nebu, purpurni sjaj stoji kratko vreme iznad potamnele zemlje i, tiho trepereći kao sveća koju pažljivo nosimo, upali se na njemu večernjača. U ovakve dane boje su sve mekše, svetle ali ne jake; na svemu leži otisak neke dirljive lepote. U ovakve dane žega ponekad može biti vrlo velika, ponekad sve "treperi" iznad strmih njiva; ali vetar razgoni, razvejava sparinu koja se nakupila i uskovitlani vihor - nesumnjiv znak ustaljenog vremena - u visokim belim stubovima šeta stazama kroz oranje. U suvom i čistom vazduhu miriše pelen, požnjevena raž, heljda; čak i jedan sat pre no što padne noć ne oseća se vlaga. Takvo vreme priželjkuje zamljoradnik da prikupi žito.

Iz zbirke pripovedaka Lovčevi zapisi