O, biti ili ne biti - to je pitanje:
Da li je ljudskog duha dostojnije
Trpeti pračke i strele sudbine nasilne,
Ili oružje dići na more muka
I otporom ih sve zauvek okončati?
Umreti, samo usnuti - i ništa više;
I tim snom reći da smo prekinuli
Naše duše bol i hiljade onih jada
Što ih priroda ljudska nasleđuje.

Reči Hamleta ukazuju na večno pitanje o tome da li je bolje živeti i suočavati se sa problemima ili umreti i osloboditi se od njih na taj način. Pojmovi biti ili ne biti, kojima izražava ovo pitanje su veoma složeni. Biti je pasivno stanje u Hamletovim očima, i podrazumeva patnju i primanje udaraca nasilne sudbine. Življenje je, u stvari neka vrsta spore smrti, dok s druge strane smrt pokreće život na akcije. Hamlet pokušava da pronađe utehu u ideji da je smrt zaista više od neke vrste sna, i da se njome okončava bol duše i svi jadi što ih nasleđuje čovek.

Monolog Hamleta ukazuje da je bol u životu neizbežan i da je "nečuveno bogatstvo imati svoju sudbinu", a to je za nas mogućnost da izaberemo da se suočimo sa našim "morem nevolja" ili da se one završe u smrti. Međutim, u doba vladavine engleske kraljice Elizabete verovalo se da će oni koji su počinili samoubistvo biti zauvek prokleti, što daje dodatnu kompleksnost Hamletovoj dilemi.