Artnit

Smrt voljenog čoveka, nestajanje njegovog telesnog prisustva, taj neprolazni bol koji prati ono “nikad više“, može da se, isto kao i vrhunski trenuci u životu, pretvori u svest o večnom prisustvu.

Ljudi se uzalud teše mišlju da se njihov život nastavlja u sećanju drugih, u životu njihove porodice, u njihovim neprolaznim delima, u slavi koja se proteže kroz mnogo vekova. Sve ima kraj; ne samo ja sam i drugi ljudi; kraj imaju i čovečanstvo i sva njegova dela. Sve tone u zaborav i biva kao da nikad nije postojalo.

Stoik Epiktet reče: "Izvor filozofije jest uviđanje vlastite slabosti i nemoći". Kako da pomognem sebi u nemoći? Njegov odgovor glasi: tako da sve što ne stoji u mojoj moći kao za mene ravnodušno promatram u njegovoj nužnosti; naprotiv, da što je do mene, naime način i sadržaj svojih predstava, mišljenjem dovedem do jasnoće i slobode.

Treba razlikovati:

1. Krivičnu odgovornost: Zločini su objektivno dokaziva dela koja nesumnjivo krše zakone. Instanca je ovde sud, koji u pravnom postupku pouzdano utvrđuje činjenice i na njih primenjuje zakon.

Književnost i umetnost u svojim velikim stvaraocima jesu razumevanje bivstvovanja, kao što su to religija i filozofija. Bogovi su Grcima dali Homera i Hesioda, kaže Herodot. Grčki filozofi, pa čak i Aristotel, citiraju Homera, kao da je on bio filozof koji im je prethodio. Tragedija od Eshila do Euripida jeste najjasnija i najdublja svest o bivstvovanju, spram koje i filozofija može da izgleda kao suženje i osiromašenje. Grci su svet, a pogotovo svoje bogove, gledali posredstvom umetnosti; njihova religija je umetnička religija.

U sebi nosimo slike čoveka; i znamo za slike koje su ljudi u prošlosti cenili i za kojima su išli.

Ali pošto u slici ne možemo da utvrdimo šta čovek zapravo jeste, šta može i hoće da bude, mi smo odgovorni i za slike koje nas vode i koje sledimo.

Suprostavljenost slobodnog i neslobodnog uverenja ogleda se, na primer, u shvatanju državnog vođe. Snose li narodi krivicu za vođe koje podnose, na primer Francuzi za Napoleona? Smatra se da ga je preovlađavajuća većina ipak prihvatala i priželjkivala moć i slavu koju je on pribavljao. Napoleon je bio moguć jer su ga Francuzi hteli. Njegova veličina bila je u preciznosti s kojom je pogađao šta to narodne mase očekuju, šta žele da čuju, koju iluziju i kakve materijalne realitete traže. Nije li Lenc s pravom rekao: "Rodila se država koja odgovara francuskom duhu? " Da, jednom delu, jednoj situaciji - ali ne naprosto duhu jednog naroda! Ko može na taj način odrediti duh nekog naroda? Iz istog duha izrasli su i sasvim drugačiji realiteti.

Obojici je zajednička strašna usamljenost koja je spojena sa tim biti-izuzetak. Kjerkegor zna da ne može da ima nikakve prijatelje, a od svoje stalno narastajuće usamljenosti Niče je sa jasnim znanjem patio sve do one granice na kojoj je mislio da to više ne može da podnese. Ponovo obojici dolazi isto poređenje: Niče upoređuje sebe sa hranom na uzvisini u bezdanu: "Usamljen! Ko se isto tako odvažio da ovde bude gost... Možda neka ptica grabljivica: ona zasigurno pakosno visi o koncu..." A Kjerkegor: "Ja stojim tu kao usamljena jela, egoistički zatvoren i usmeren prema onome višem, ne bacam nikakvu senku, i samo divlji golub pravi svoje gnezdo u mojim granama."

Ima neke nedovoljnosti u svakom načinu sveobuhvatnog, jedne nedovoljnosti kako komunikacije tako i načina bitka onoga istinitog. Ta nedovoljnost treba najpre da se učini razumljivom kroz granicu koja pokazuje da nijedan od tih načina ne može da se sastoji jedino od samog sebe.