Artnit

(Lajpcig) nedelja, 5. novembar 1865.

Draga moja mama i Lizbet,

(...) Ponovo smo u koloseku uobičajenih poslova, razmišljanja, dugotrajnog samomučenja, oporavka; koliko mi je sada važan svaki dan i koliko puno odluka mora da se donese u malim moždanim komorama! Da li vi zaista lako podnosite svo to protivrečno postojanje, gde ništa nije jasno, osim toga da je sve nejasno? Meni to uvek izgleda kao da vi u šali prolazite kroz to. Ili se varam? Koliko ste samo srećne ukoliko sam u pravu!

Dok iznosim činjenice koje su se davno odigrale, više se ne plašim proleća. Dogodilo se bolno razbristravanje, objašnjenja koja su ugušila tihi bunt. Sada očekujem proleće s onom muževnom nostalgijom koju podaruju prebrođene krize, s tihom i umerenom tugom koja se prosejava u samoći. Sada znam da ono što me je nekad uznemiravalo nije bilo proleće, već nešto drugo. Nisam se ja uplašio tih bujica koje su se razlile u krvi i potrošile se, iznurujući me, već ona nova duša koja se dala predvideti.

Jadran (3 sata izjutra)

Dodijava mi pjesma mornara na užetima.

O, kad bi znala, kad bi znala, zemljo prekomjerno stara i tako mlada, gorak i sladak okus, okus slasti što ga ima tako kratak život čovjekov!

"Kako je čovek mali", rekao je Poli. "Uličice, dvorišta, krovovi sa dimnjacima odavde izgledaju kao more zvezda, a kada je čovek tamo, u srcu svega, to i ne primećuje."

Pjereto se udaljio nekoliko koraka. Pišao je u žbun i doviknuo: "Vi se samo šalite s nama."

Zapad je individualizam, individualizam koji je istovremeno i raspeće i atomski reaktor. Video sam svojevremeno nelagodnost budista pred raspećem, ono: “Zašto obožavaju pogubljenog?“, i dvostruki stav Indije prema mašinama: Gandijeve preslice su se okretale po kućama naspram reaktora pretećih kao poslednja Šivina inkarnacija. Indija se prilagođava Hristu kao jednom od bogova i u njemu vidi avatar (avatar znači silazak, ovaploćenje...). Upečatljiv naglasak nije na Hristu.

Smrt voljenog čoveka, nestajanje njegovog telesnog prisustva, taj neprolazni bol koji prati ono “nikad više“, može da se, isto kao i vrhunski trenuci u životu, pretvori u svest o večnom prisustvu.

Ljudi se uzalud teše mišlju da se njihov život nastavlja u sećanju drugih, u životu njihove porodice, u njihovim neprolaznim delima, u slavi koja se proteže kroz mnogo vekova. Sve ima kraj; ne samo ja sam i drugi ljudi; kraj imaju i čovečanstvo i sva njegova dela. Sve tone u zaborav i biva kao da nikad nije postojalo.

Dve stvari su sigurne: 1) ljude više ne zanima šta se dešava drugim ljudima; i 2) sve postaje svejedno. Eto šta se dogodilo, a ipak se ništa neće promeniti za Stjuarta i mene. Stvarno promeniti, mislim. Ostarićemo, oboje, to se već vidi na našim licima, u ogledalu, na primer, onih jutara kada oboje koristimo kupatilo u isto vreme. Promeniće se neke stvari oko nas, postaće lakše ili teže, ovakve ili onakve, ali ništa i nikada neće biti istinski drugačije. Verujem u to.

Organizam muškarca je rđavo prilagođen životu! Može nečiji život da bude moralan i savestan, ipak se u dubini duše uvek budi nezajažljivost, čežnja i neko osećanje pustoši. Da li je i kod žena tako? Ko bi to mogao reći? Pa ipak, ljudi koji daju maha svojim prohtevima za novinama, za buntovnim čežnjama, za novim pustolovinama, novim opasnostima, novim zadovoljstvima, ti ljudi nesumnjivo pate od onog osećaja koji je suprotan osećaju gladi, oni pate od prezasićenosti. Nema spora - civilizovan čovek je neprilagodljiva životinja!

... Ah, ja u tome prepoznajem naše današnje mlade ljude, koji su malo zagrizli u nauku, i koji su od toga bolesni, jer nisu mogli da zadovolje stare ideale o apsolutnom, koje su usisali sa mlekom svojih dojkinja. Vi biste hteli da u naukama nađete, jednim udarcem i potpuno, sve istine, dok ih mi jedva otkrivamo, dok će one bez sumnje uvek biti samo večno istraživanje. I onda, vi ih poričete, bacate se ponovo u okrilje vere, koja vas više neće, pa postajete pesimiste... Da, to je bolest kraja ovog veka, vi ste Verteri koji su se vratili.

“Pretvaraš se, kažeš mi, kao da ne razumeš ono što kažem. Ja, ipak, tvrdim da niko ne može prijatno živeti ako u isti mah i pošteno ne živi. Ali to ne može biti slučaj kod nemih životinja, ni kod onih koji svoje dobro odmeravaju prema jelima. Jasno i otvoreno posvedočujem da život koji ja smatram za prijatan nikome ne može pasti u deo bez vrline.“