Kroz istoriju izraelskog naroda magarci su bili simbol rada, mira i ponekad bogatstva, dok su konji bili znak bogatstva, rata, moći i snage vojne sile. Bog je naredio Izraelcima da ne prikupljaju konje svoje države ili da odu u Egipat za njih, a oni su na kraju zanemarili obe zapovesti. Solomon je imao hiljade konja, štale i razvio veliku trgovinu konjima. Međutim, Bog je obezbedio svom narodu magarca koji je bio pravi "radni konj" i prikladniji za predstavljanje i pomoć u životu kojim je Bog želeo da Izraelci žive. Imati puno magaraca u biblijskom svetu značilo je biti bogat čovek, a jahanje na magarcu je bila najčešća alternativa pešačenju. Pojedini autori smatraju da je magarac bio poštovaniji od konja jer ih je konj "podsećao na egipatsku i persijsku vlast". Najpoznatija biblijska magarica je Valamova, koja je bila pronicljivija od svog gospodara Valama i čak je progovorila i na taj način spasila svog gospodara od Božje kazne.
Magarac je takođe jedna od dve životinje kojima je Bog omogućio da govore u Bibliji. Prva životinja bila je zmija u Edenskom vrtu, pod kontrolom đavola, koja je prevarila Evu da ne poštuje Boga.
Starohrišćanski apokrif pominje da je jedan isti magarac verno pratio Isusa Hrista od njegovog rođenja do smrti. On je uz vola bio na rođenju Isusa Hrista, i na magarcu je pred Herodom bežao u Egipat. Na magarcu on pobednički ulazi u Jerusalim na Cvete i biva dočekan kao Mesija. Njegov izbor magarca umesto konja bio je Božji način da kaže da je došao kao kralj koji će služiti i spašavati potlačene. Magarac se ožalostio kada je ugledao Isusa Hrista na krstu, i okrenuo se leđima kako ne bi gledao, ali ga nije mogao ostaviti. Senka krsta pala je na ramena i leđa magarca, koji je sve vreme stajao pod njim, bolno njačući zbog Hristovih muka. Krst obležavanja nalazi se i danas na magarcima kao svedočanstvo o ljubavi i predanosti magarca.
