Dugo se pretpostavljalo da ženka slavuja peva, ali je u stvari pevao mužjak. On peva samo u proleće, obično noću, ali ako ga ne uznemiravaju, često peva i danju, uglavnom dok sedi u žbunu gde je skoro nevidljiv zbog neupadljivog perja.
Pesma slavuja je glasna, sa impresivnijim rasponom zviždanja, trilerima i žamorom. Posebno je primetna noću zato što tada i nekoliko drugih ptica peva. Samo neupareni mužjaci redovno pevaju noću i noćna pesma im može poslužiti za privlačenje partnerke. Pretpostavlja se da je pevanje u zoru, u toku jednog sata pre izlaska sunca važno u odbrani njihove teritorije. Slavuji pevaju još glasnije u urbanim ili skoro urbanim sredinama, u cilju prevazilaženja buke u pozadini.
Simbol slavuja su često koristili pesnici u velikom broju simboličkih konotacija. Slavuj je korišćen kao simbol pesnika ili njihove poezije, zbog njegove kreativne i naizgled spontane pesme, a njegova pesma se često tumačila kao lament. Najznačajniji predstavnik stare atičke komedije i jedan od najvećih pesnika cele antičke komedije, Aristofan u komediji Ptice navodi pesmu slavuja kao oblik poezije, a rimski pesnik Vergilije upoređuje žalost Orfeja u Lamentu sa pesmom slavuja. U Sonetu 102 Vilijam Šekspir poredi svoje ljubavne pesme sa pesmom slavuja.
Tokom perioda romantizma, posebno engleski pesnici su posmatrali slavuja, ne samo kao pesnici na njihov način, već i kao "gospodara superiorne umetnosti koja bi mogla inspirisati i pesnika". Za neke romantičarske pesnike, slavuj je čak počeo da poprima kvalitete muze. Samjuel Kolridž i Vilijam Vordsvort su videli slavuja više kao primer prirodnog poetskog stvaranja i on je postao glas prirode. Džon Kits je u Odi slavuja prikazao slavuja kao idealizovanog pesnika, koji se ostvario u poeziji koju je on sam čeznuo da piše.
