Vasilij Ivanovič Kačalov je bio prijatelj sa mnogim pesnicima svog doba. U martu 1925. godine, pred dolazak Sergeja Jesenjina na Kavkaz pisac Boris Piljnjak je zamolio Kačalova da pozove u svoj dom Jesenjina, napomenuvši da pesnik ujutru pije mleko.
Kačalov je zapamtio scenu Jesenjina i njegovog kućnog ljubimca malog dobermana Džimija, kome je Jesenjin kasnije posvetio pesmu, Kačalovljevom psu. Od prvog trenutka Džimi je pokazivao posebnu naklonost prema novom gostu sa kosom boje raži, o čemu Kačalov piše: "Negde oko ponoći, posle predstave u kojoj sam igrao dolazim kući... malo društvo mojih prijatelja i ja sedimo... Kada sam se popeo uz stepenice čuo sam radosni lavež Džimija. Onda je Džimi imao samo četiri meseca. Sišao sam i video Džimija i Jesenjina - oni su se već sreli i sedeli na sofi jedno blizu drugog. Jesenjin je jednom rukom zagrlio Džimija oko vrata, dok je drugom držao njegovu šapu i promuklim dubokim glasom govorio: "Vidi kakva šapa, nisam video takvu!" Živahni Džimi se otimao, zvonko lajao, a kad bi ugrabio - liznuo bi Jesenjinu nos i on bi se branio: "Džimi je kao pijanac, stalno hoće da se ljubi"."
Veče je proteklo u prijateljskom ćaskanju. Kačalovu se svidelo kako Jesenjin govori stihove: majstorski i iskreno, bez grimasa, naprezanja, a na spokojnom licu su se videla osećanja. Kada je Jesenjin odlazio na vratima je dugo tresao Džimijevu šapu govoreći: "Teško je odvojiti se od tebe." Na rastanku sa Kačalovim Jesenjin je rekao da će da napiše pesmu o njegovom psu. Posle nekoliko dana, svečano obučen sa cilindrom na glavi otišao je kod Kačalova sa Piljnjakom. Rekao je da ga je stavio zbog svečanosti, jer je doneo pesmu posvećenu Džimiju. Ali, pošto predaji pesme treba da prisustvuje i domaćin, obećao je da će doći drugi put. Nije došao, a pesmom se oglasio mesec dana kasnije, u Bakuu.
Jesenjin je toliko voleo Džimija, da je tokom svoje bolesti dok je bio u delirijumu, doktoru rekao: "Vi ne znate kakav je to pas. Ako ga Kačalov dovede ovde, onda bih bio odmah bolje." Međutim, Kačalov nije poveo svog dobermana na letnju turneju u Baku, a Jesenjin je bio veoma uznemiren. Veoma brzo on odlazi u Moskvu i posećuje Kačalova i njegovog psa. Uskoro se Jesenjin ponovo oženio, i pozvao cenjenog umetnika na proslavu. Oni su postali prijatelji, a Jesenjin se uvek interesovao za Džimija.
Sreću je Sergej Jesenjin u pesmi Kačalovljevom psu tražio od malog psa Džimija: "Džimi, na sreću pruži šapu ti." Ali, Džimijeva šapa nije mogla da mu donese sreću. U noći 28. decembra 1925. godine završio se život Sergeja Jesenjina u tridesetoj godini.
