Ma gde da sam se nalazio, golubica bi me pronašla; kada bih poželeo da je vidim, samo sam pozvao i ona bi doletela do mene. Razumela me je i ja sam razumeo nju.
Voleo sam tu golubicu.
Da, voleo sam je kao što čovek voli ženu, i ona je mene volela. Kada je bila bolesna, znao sam, i razumeo sam; došla bi u moju sobu i tu ostajala danima. Lečio bih je dok ne bi ozdravila. Bila je radost mog života. Ako sam joj bio potreban, ništa drugo mi nije bilo važno. Dokle god sam je imao, bila je to svrha mog života.
Onda, jedne noći dok sam ležao u krevetu u tami, rešavajući probleme, kao i obično, doletela je kroz otvoren prozor i stala na moj sto. Znao sam da sam joj potreban; želela je da mi saopšti nešto važno tako da sam ustao i otišao do nje.
Kada sam je pogledao znao sam da želi da kaže - da umire. A onda, kada sam primio njenu poruku, pojavila se svetlost iz njenih očiju - snažni mlazevi svetlosti."
Tesla je zastao i potom, kao da odgovara novinarima na nepostavljeno pitanje, nastavio.
"Da, bila je to prava svetlost, snažna, bleštava, zaslepljujuća svetlost, svetlost daleko jača nego što sam je ja ikada proizveo najsnažnijim lampama u svojoj laboratoriji.
Kada je taj golub umro, nešto je otišlo iz mog života. Do tog vremena zasigurno sam znao da ću dovršiti svoje delo, bez obzira na ambicioznost mog programa, no kada je to nešto otišlo iz moga života, znao sam da je moj posao okončan.
Da, hranio sam golubove godinama; i danas ih hranim, hiljade njih, jer, na kraju krajeva, ko zna".
Iz knjige Tesla, čovek van vremena
