A ptice su se rastužile. Šta je sad ovo? Rekoše. Čitav spektar novih zvukova. Svet novih glasova.
Onda su ptice u krošnjama oklembesile glave i zanemele. Nema vajde da se oglašavamo, rekoše. Istisnute smo.
Goleme, ričuće, goluždrave ptičurine raznete su u paramparčad. Samo su se ona prava pernata stvorenjca ponovo izlegla i opstala. To je bila uteha. Ševe i druge ptice pevačice živnule su i počele da pričaju svoju malu priču, iz doba starog "Sunca" ovom suncu. Ali paun, ćurka i gavran, a pre svega papagaj, oni to nisu mogli preboleti. Jer davnih dana, kad je vladalo Sunce Ptica, oni bejahu važne zverke. A papagaj bejaše gazda tog jata. Bio je tako pametan.
A sad evo ga, da tako kažemo, u nebranom grožđu, zarobljen na drvetu. Ne sme da siđe, zbog gegavog kudravog malog belog Korasmina, i njemu sličnih, tamo dole. Bio je sasvim ogorčen. Ovo nakaradno tršavo ptičije gnezdo od Korasmina, bez perja, krila i kljuna, uzurpiralo je lice zemlje, gegajući se unaokolo, dok je Njegova Visost, nosati stari Vojvoda papagaj, primoran da sedi van domašaja, zatočen na drvetu, obezvlašćen.
Poput svetine sa gornje galerije u pozorištu, sa visina Raja iščezlog sunca, on počinje da zviždi i da se ruga. "Av-av!" kaže njegova novopečena mala milost Korasmin. "Gospode Bože!" - vrišti papagaj. "Slušaj ti njega! Av-av! Kaže on! Ima li ičeg glupljeg? Av-av! O, Sunce ptica, čuješ li ti ovo! Av-av-av! Perro! Perr-rro! O, Perrrr-rro!"
Papagaj je shvatio šta mu je činiti. Uštogljeni nosati stari vojvoda ptica, neće se on predati i pevati novu pesmu kao oni budalasti smeđi drozdovi i slavuji. Neka oni cvrkuću i ćućore. Papagaj je gospodin starog kova. I on će sad da se ruga! Kao jalovi stari aristokrata.
"O, Perr-rro! Perr-rro-o-o!"
Iz eseja Korasmin i papagaji (zbirka eseja Jutra u Meksiku)
