Artnit

Termin “javnost“ označava dva blisko povezana, ali ne potpuno istovetna fenomena.

On najpre govori da svi mogu da vide i čuju sve što se pojavljuje u javnosti, i da to stiče najveći mogući publicitet. Za nas, pojavljivanje - nešto što vidimo i čujemo, i mi i drugi - čini realnost.

Istina je nekada bila apsolut. U današnjem svetu to je sve manje. Od svih kriza koje duboko zasecaju već bolesno društveno tkivo možda je najveća kriza istine. Naš društveni prostor odavno ispunjavaju glupost, neznanje, laž, nekritičnost, pogrešan način življenja i mišljenja. Manipulacija istinom nikada nije bila tako izrazita kao danas. Vešto se iskorišćavaju neznanje, nekritičnost, zahtevi i nezadovoljstvo.

Ja znam svoju sudbu. Jednom će se uz moje ime vezati uspomena na nešto ogromno - na jednu krizu, kakve nije bilo na zemlji, na najdublju koliziju savesti, na jednu odluku, izazvanu protiv svega, što je dotad bilo verovano, traženo, osveštano. Ja nisam čovek, ja sam dinamit. - I sa svim tim u meni nema ništa od kakva osnivača vere - vere su stvar puka, a ja moram posle dodira sa verskim ljudima da perem ruke...

- Ono što pričam - govorio je Zaharijaš - trebalo bi da zapisujem. Vlastodršci imaju pri ruci timove stenografa a mi, ljudi koji otkrivamo svet, njegovu bit i skrivene nedostatke, nemamo ništa. Za razliku od moćnika ovog sveta, koji su moćni samo zbog svoje prosečnosti i zato što nikada ništa neće preduzeti, mi - odnosno ti i ja - ne znam da li si primetio da reč ti izgovaram s velikim “T“, držimo do toga da u slobodnom razgovoru poštujemo i ritam, ali to niko ne beleži, jer timovi zapisničara služe onima čiji je govor artimičan, bezobličan, nesemantičan, horizontalan, zao, bolestan i loš i odvija se u frazama.

Tako prolaze trenuci, istinski vremenski trenuci bez prostora, u kojima ja sve znam i, znajući sve, tonem u podzemlje bezlična sna.

Između takvih trenutaka, u međuprostorima sna, život uzalud pokušava podići zgradu, ali su mu skele mahnite gradske logike slaba potpora. Kao individuum, kao stvorenje od krvi i mesa, svakog me dana sravne s bezmesnim, beskrvnim gradom čije je savršenstvo produkt same logike i smrt snu.

Natanaele, govorit ću ti o gradovima.

Vidio sam Smirnu kako spava kao polegnuta djevojčica; Napulj kao pohotna kupačica, a Zaguan kao kabilski pastir komu su se od bliske zore zarumenjeli obrazi. Alžir dršće od ljubavi na suncu i obeznanjuje se od ljubavi noću.

Afrika, to prvog dana izgleda ne novi kontinent, nego nova zvezda; i to nova i neznana zvezda koja se stropoštala na usijano more, i zapalila celu pučinu. Međutim, sam Egipat, u prvom dodiru, ničim naročito ne iznenađuje. Sa ravnice mora zakoračimo u ravnicu zemlje, i to mirno, kao da se time nije ništa ni dogodilo. Egipat izgleda kao zemlja bez svoje granice; gde ne ulazimo na neka vrata; gde vidimo neku zemlju koja nema, kao sve druge zemlje, svoj početak i svoj svršetak.

U srednjovekovnom Kairu ulice su uske, neasfaltirane, vijugave i popločane makadamom. Pred nama se pružaju ogromna, neuređena gradska prostranstva iz kojih se račvaju uski sokaci te ponegde dva čoveka ne mogu ni da se mimoiđu. Kuće su toliko zbijene da im se krovovi dodiruju. Strane sokaka sačinjene su od zidova ovih kuća, a asure se protežu od krova do krova. Istina je da uska ulica može da bude zagušljiva i teskobna, ali ovde ipak vlada okrepljujuća svežina koju donosi strujanje hladnog vauduha pored zbijenih kuća.

Ali, Delfi... Srce u grudima kao da se uspinje zajedno sa putem i visokim planinskim obroncima koji se uzdižu sa obe strane; vazduh postaje leden. Najzad, kada se zaobiđe poslednja okuka, ukazuju se i oni u svoj svojoj nedosežnosti, poput zlatnog orla čije su kandže stegle krvavocrvenu stenu što se s vrtoglavom neumitnošću obrušava ka suvom koritu Pleistosa.

Engleski slikar Stenli Spenser je poznat po opusu koji se uglavnom bavi biblijskim prizorima koji su prikazani u rodnom selu Kukham na obalama Temze, koga je zvao "selom na nebu". Pod uticajem postimpresionizma i Pola Gogena 1912-1913. godine je naslikao sliku Sakupljači jabuka u kolibi na selu Kukham, praznoj kući koju je koristio kao atelje. Seoska idila koja je sakramentalna u svojoj viziji žetve naslikana je živim bojama intoniranim prizvucima radosti življenja. Danas se ova slika nalazi u galeriji Tejt u Londonu.