Lorens Darel - Krf je sav mletački plavetan i zlatan - i do krajnosti razmažen suncem
Varljiva je misao da postoji neka crta koja deli svet jave od sveta snova. N. i ja smo, na primer, zbunjeni osećajem da se unutar nas odvija nekoliko istovremenih života; to je osećanje što samo upućuje na prostor i vreme. Možda smo izabrali Krf zato što predstavlja predvorje egejske Grčke, sa njenim, poput dima sivim, vulkanskim ostrvima nalik kornjačinim oklopima, što plutaju nisko naspram nebeskoga stropa.
Lorens Darel - Delfi
Ali, Delfi... Srce u grudima kao da se uspinje zajedno sa putem i visokim planinskim obroncima koji se uzdižu sa obe strane; vazduh postaje leden. Najzad, kada se zaobiđe poslednja okuka, ukazuju se i oni u svoj svojoj nedosežnosti, poput zlatnog orla čije su kandže stegle krvavocrvenu stenu što se s vrtoglavom neumitnošću obrušava ka suvom koritu Pleistosa.
Lorens Darel - Kasiopi se mora videti na dan praznika
25. 9. 1937.
Među ostalim gradovima kao mogućim mestima sastanka, Kasiopi se, u celosti, odlikuje sopstvenim stilom. U proleće, u njegovoj pozadini, livade su posute penom divljeg cveća kao zvezdama. Selo je otkrilo svoje središte u džinovskom drvetu, čija senka podjednako prekriva i tavernu i crkvu. Pošto ima dobro pristanište, Kasiopi je redovna luka ribarima što love na karbidnu lampu, a talasi se rasprskavaju po izbočinama čistoga granita i lukovima od zaslepljujućeg oblutka podno drevne tvrđave.
Lorens Darel - Duh mesta
“Vi pišete kao da su predeli mnogo važniji od likova“, rekao mi je jedan dobronamerni kritičar iz Ohaja. Ova opaska, premda ne baš sasvim tačna, ipak nije daleko od istine; u meni se vremenom iskristalisala svest o izuzetnom značaju predela, pa drage volje priznajem da “likove“ sagledavam skoro isključivo u njihovoj funkciji. Do tog saznanja došao sam tek nedavno, nakon mnogih putovanja - ali, bojim se da sam se i ovde pogrešno izrazio, jer o sebi ipak radije mislim kao o “boravišnom piscu“ nego “putopiscu“.
Lorens Darel - Venecija
Ove misli su vezane za Veneciju u praskozorje, gledanu sa palube broda koji treba da me preko ostrva odveze na Kipar; Veneciju koja se preliva u hiljadu odsjaja u svežoj vodi, hladnih kao pihtije. Činilo se kao da je neki veliki majstor, u napadu bezumlja, rasturio celu svoju kutiju sa bojama po nebu da bi zaslepio unutarnje oko sveta.
