Artnit

Ovih poslednjih godina nisam ponovo posećivala samo Francusku; vratila sam se i u neke zemlje koje sam poznavala. Postoji jedna koja se promenila između mog prvog putovanja, 1953, i drugog: to je Jugoslavija koju sam, osim toga, videla iz veoma različitog ugla.

Koža je novu Evropu, onakvu kakva je izašla iz Drugog svetskog rata, uhvatila u svoj njenoj autentičnosti; i to pogledom koga kasnija razmatranja nisu naknadno korigovala, a upravo zbog toga on tu Evropu otkriva zaslepljenu novinom u trenutku njenog rođenja. Pada mi na pamet Ničeova ideja: suština nekog fenomena otkriva se u trenutku njegove geneze.

Iako je potpuno predan akciji, Slaven je svestan unutarnjeg života, svestan izvora akcije, kao što su to kod drugih naroda samo intelektualci. Sasvim je moguće da nekog slavenskog Cezara u vremenima krize pokreće čisto metafizički motiv, kakav retko zatičemo kod ljudi koji nisu sveštenici ili filozofi. Svi veliki državnici razmišljaju o nevinosti i krivici, ali možda je Stefan Dušan bio toliko obuzet tim mislima da je zanemarivao jednostavne i materijalne brige.

Od kada se naš narod oslobodio i obrazovao jednu, a ne "jedinstvenu" državu, bilo je puno prilika kad se, i u štampi i inače, naša država nazivala "Jugoslavijom", ma da je ona, saglasnošću merodavnih faktora iz sva tri dela našeg naroda, dobila još pre četiri godine drugo ime. Jedni su je tako nazivali iz namera sa svim rđavih, drugi su se, verovatno, služili tim imenom naivno i bezazleno.