Artnit

Organizam muškarca je rđavo prilagođen životu! Može nečiji život da bude moralan i savestan, ipak se u dubini duše uvek budi nezajažljivost, čežnja i neko osećanje pustoši. Da li je i kod žena tako? Ko bi to mogao reći? Pa ipak, ljudi koji daju maha svojim prohtevima za novinama, za buntovnim čežnjama, za novim pustolovinama, novim opasnostima, novim zadovoljstvima, ti ljudi nesumnjivo pate od onog osećaja koji je suprotan osećaju gladi, oni pate od prezasićenosti. Nema spora - civilizovan čovek je neprilagodljiva životinja!

... Ah, ja u tome prepoznajem naše današnje mlade ljude, koji su malo zagrizli u nauku, i koji su od toga bolesni, jer nisu mogli da zadovolje stare ideale o apsolutnom, koje su usisali sa mlekom svojih dojkinja. Vi biste hteli da u naukama nađete, jednim udarcem i potpuno, sve istine, dok ih mi jedva otkrivamo, dok će one bez sumnje uvek biti samo večno istraživanje. I onda, vi ih poričete, bacate se ponovo u okrilje vere, koja vas više neće, pa postajete pesimiste... Da, to je bolest kraja ovog veka, vi ste Verteri koji su se vratili.

“Pretvaraš se, kažeš mi, kao da ne razumeš ono što kažem. Ja, ipak, tvrdim da niko ne može prijatno živeti ako u isti mah i pošteno ne živi. Ali to ne može biti slučaj kod nemih životinja, ni kod onih koji svoje dobro odmeravaju prema jelima. Jasno i otvoreno posvedočujem da život koji ja smatram za prijatan nikome ne može pasti u deo bez vrline.“

Nije roptao. Takav je život i to je pravedno. Rodio se blizu zemlje, blizu zemlje je živeo i zakon zemaljski nije mu bio stran. To je zakon koji važi za sve što je čovečje. Priroda nije prijatna prema čovečanstvu. Nije joj stalo do one konkretne pojave što se zove pojedinac. Nju zanima rod, vrsta. Ovo je bila najdublja apstrakcija za koju je varvarski um starog Koskuša bio sposoban, ali nju je potpuno shvatao. Primer za to video je u svemu živom. Bujanje biljnog soka, nabreklo zelenilo pupoljka vrbe, žuti list što pada - samo u tome ispričana je čitava istorija.

Pomišljao sam ponekad da svi oni čiji je kraj blizu imaju ista priviđenja kao i ja. Sva strepnja, strah, briga i želja sa životom bili su popustili u meni, a odricanje od vere, koja mi je bila usađena još u detinjstvu, dalo mi je izvanredan unutrašnji mir. Izgled na zaborav posle smrti pružao mi je utehu. Pomisao na zagrobni život plašila me je i iscrpljivala.

Što je zloslutniji život, to je apsurdnija smrt. Ja ne tvrdim da čovek ne može biti zaslepljen, usred rada, usred nadanja sevanjem munja tužne očitosti. Ja kažem da se jedan mlad čovek plaši umiranja ako je nezadovoljan svojom sudbinom. Pre nego što ga povedu za ruku prema sedalici koja ga čeka, jedan student - to je beskraj, neodređenost: on s lakoćom prelazi iz jedne doktrine u drugu, nijedna ga ne zadržava, on oseća evidentnost svih ideja.

Tako prolaze trenuci, istinski vremenski trenuci bez prostora, u kojima ja sve znam i, znajući sve, tonem u podzemlje bezlična sna.

Između takvih trenutaka, u međuprostorima sna, život uzalud pokušava podići zgradu, ali su mu skele mahnite gradske logike slaba potpora. Kao individuum, kao stvorenje od krvi i mesa, svakog me dana sravne s bezmesnim, beskrvnim gradom čije je savršenstvo produkt same logike i smrt snu.

Ulazimo u jednu veliku prostoriju, moj brat uzima flašu sakrivenu iza knjiga biblioteke:

- To je sve što je ostalo. Burad je prazna.

Pijemo. Moj brat gladi crveni pliš na stolu:

“Među prostacima čovek sve dublje tone“, kaže slikar, “i potone dublje nego oni. To što kažem, istina je: ono fino u ljudima uvek mi je bilo odvratno, toga se moram osloboditi, to ne smem ja da imam. Celog života sam se povremeno utapao u prostački, prljavi svet. Uvek sam osećao da njemu pripadam. Pa sam uvek i ostao dole.

Prelazim u pameti svu svoju prošlost i nehotice sebe pitam: Zašto sam živio? Radi kojeg cilja sam se rodio?... A po svoj prilici, on je postojao i po svoj prilici bilo mi je namijenjeno nešto veliko zato što u duši svojoj osjećam neizmjernu snagu... Ali ja nisam pogodio tu namjenu: zanijeli su me mamci praznih i nezahvalnih strasti; iz njihove vatre izašao sam tvrd i hladan kao željezo, ali sam zauvijek izgubio žar plemenitih težnji - najljepši cvijet života. Koliko li sam puta od tada igrao ulogu sjekire u rukama sudbine! Kao oruđe smrtne kazne padao sam na glave osuđenika često bez mržnje, ali uvijek bez sažaljenja...