Rekoh, koliko da me želja mine, koliko da bacim pogled na one čas kršne obale a čas ravnice, čas šume a čas pitome obdelane pokrajine, koje su oivičile ovo prostrano jezero, čije su obale još okićene i tolikim znatnim mestima, počev od stare Diokleje (Duklje, blizu današnje Podgorice) i Ribnice, mesta rođenja Nemanjina, pa sve do Žabljaka, poslednje stolice zetskoga poglavara.
Ali su sve te znamenitosti znane i zabeležene, a meni je da žurim kroz Bojanu jer sam se, zamoren planinama, zaželeo mora, širokoga i beskrajnoga mora.
Bojana tiho ističe iz jezera, nju tek muti brzi Drim, koji niže grada utiče u nju te se njegova voda poznaje i u toku dugo se odvaja, onako kao što se kod nas razlikuju vode Dunava i Save. Od mesta gde prima Drim, i Bojana je brža tokom, te ima i vodenica na njoj. Drim nanosi i dosta peska u Bojanu, te puni njeno korito, a kad naiđe veliki, on gotovo zadržava tok Bojane i zamuti je sve do jezera, pa i samo jezero. Kažu da u takvom slučaju jezero raste.
Bojanu smatraju kao produženje reke Morače, koja slazi sa Crne Gore, isto onako kao što narod, pa i g. Veselinović, tvrdi da Drim prolazi kroz Ohridsko jezero.
Iz knjige S Kosova na sinje more
